Moral je sumoran i žalostan na našem brodu. Ipak, naši muškarci i žene pevaju. Njihov melanholični ton teži za mestom koje su ostavili. Oni takođe pevaju za ovu Terra Nova koju ćemo zvati novi dom.

Ali, da li su spremni za ovaj novi život? Njihova srca su već ispunjena težnjom prema domu. Samo pogledaj tugu na njihovim licima. Jedino što je ostalo od njihovih spaljenih kuća je sećanje na to ko su nekada bili.

"Moja princezo, molimo te drži čvrsto, skoro smo tamo." Ovo strašno vreme je skoro prevrnulo naš čamac. More je, takođe, sumorno, baš kao i naše raspoloženje. Kiša i talasi izgleda da su protiv nas, i nema sunca na vidiku.

"Loše vreme je moja najmanja briga, kapetane. Brinem se za moj narod... " Lica žena mi kažu da će one žaliti za našom sudbinom tokom još mnogih narednih noći. Njihove suze su oprane kišom. Kiša je zatim oprana morem. Konačno, more ima ukus naših slanih suza, i onda i ono oplakuje našu sudbinu sa svojim talasima, i govori sa nebom. Grmljavina grmi tako glasno da trese naše grudi i u nekim slučajevima čak i zaustavlja naše disanje.

Ali, moji zemljaci i dalje veslaju. Dok to rade pevaju. Oni idu napred, zaboravljajući svo njihovo žaljenje. Oni se ne smeju. Oni ne proklinju. Samo čekaju zemlju i pevaju.

Ovo su lica poslednjeg talasa mojih ljudi koji su napustili njihove zemlje. To su orlovi koji prelaze more.

"Moja princezo, molim te zapamti stroge naredbe pod kojima si. Po iskrcavanju, radi tvoje bezbednosti, trebaš da putuješ inkognito. Sultan ima svoje ljude čak i u najudaljenijim zemljama."

Među tamnim oblacima, besnim morem, grmljavinom, kišom i tugom, moram da zapamtim moje ime. Ko sam ja? Moram biti jaka zbog mog naroda. Ovo je poslednji put da sam njihova princeza. Koje je moje novo ime?

Odjednom sunce probija kroz oblake, i baca svoje zrake na novu zemlju. Veslanje se usporava, dok žene i muškarci ustaju da bolje vide šta ih čeka na kraju horizonta. Začarani, svi gledamo obale Italije.

"Pomešao si me sa nekim drugim, kapetane, moje ime je Ana-Lucia. Samo tvoja prosečna italijanska seljanka."

Ovo su umorena lica mojih ljudi, koja gledaju svoj novi dom. Njihove oči su sada ispunjene novom nadom, pokušavajući da se sete svojih novih imena. Ali da li će zaboraviti uspomene ko su nekada bili, da li će zaboraviti spaljene kuće i pad poslednje tvrđave?

U sledećoj epizodi: Pad poslednje tvrđave.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.

Ilustracija: Caterina Baldi

Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.