Verovali ili ne, čak je počeo da mi se sviđa, i to dosta puno. Plus, bile su tu i diskusije koje smo imali o umetnosti, ljubavi, životu, i svemu ostalom. Pričao je baš puno. A i normalno da je, kada sam ga morao posetiti toliko puta u vezi sa ogromnom sumom novca koju je dugovao velikom gazdi. Svaki put smo moj prijatelj Tyrone i ja morali da igramo dobrog i lošeg policajca sa Fernando-m; počeo sam iskreno da ga sažaljevam.
Nazovite to profesionalna opasnost. To se dešava kada se previše zbližiš predmetu. Ljudi koji rade u kancelariji dobiju njihove velike stomake i deformisana dupeta, građevinski radnici slome ruke i noge, dok mi, ubice, dobijamo oštećenje mozga. I verujte meni, u stvarnom životu ne postoje psihoterapijske seanse nalik onima u Sopranos koje bi mogli da pohađamo.
To ti radi ekonomska recesija. Sa polovinom Wall Street-a izbrisanom, postoji manjak visoko profilnih ciljeva, pa moramo da igramo ulogu skupljača duga jadnicima poput Fernando-a. Bilo bi sve bajno, da ne moramo da idemo okolo i sprovodimo pravila poslovanja. Da li znaš koliko je to zamarujuće za stručnjaka poput mene, koji zasniva njegov profesionalizam na odvojenosti od njegovih ciljeva? Postoji razlog zašto se ne mešamo sa našim ciljevima.
Sećam se Fernando-a kako trči kao lud u tim poslednjim trenucima njegovog života. Jurili smo ga po ulicama i sokacima Hobokena. Ili je to bilo u Tribeci? Sve postaje zamućeno kada si u poslu toliko dugo kao ja.
Ono čega se ipak sećam su tamne ulice. Sećam se stajanja na kišnim lokvama i narušavanja odraza polu meseca i blagih žutih uličnih svetla. Sećam se kako je Fernando udarao kante za đubre i ono bi popadalo po njegovom putu. Čak sam ga čuo dok se trudio da otvori zaključana vrata, pre nego što je odlučio da skoči preko ograde na kraju uličice.
Da nije bilo debelog Tyrone-ovog dupeta, bilo bi to lako i čisto ubistvo, ali debeljko nije mogao da održi korak sa jurnjavom i spoticao se i padao i gubio ga.
Taman kada je Fernando mislio da je na sigurnom, moj je udarac sleteo na njegovo lice iz mračnog ugla. Udarac ga je gurnuo unazad tri koraka, sve dok konačno nije pao na leđa. Krvario je po čitavom tom teget džemperu koji uvek nosi; taj sa pobrčkanim kapima žute i zelene boje svuda po njemu. Sada, bilo je i nekoliko ekstra kapi crvene.

Kako je završio ovako? Siromah je bio uzorni građanin u zajednici. Imao je posao, devojku, i plaćao porez na vreme. Bio je strastven prema njegovom poslu kao grafički dizajner. Koliko trebaš da zabrljaš da završiš u nekoj mračnoj ulici sa metkom među očima? Šta je uzrokovalo njegovu propast, ovaj domino efekat? Kako se pomešao sa ljudima poput mog šefa? Mali jebač mi je rekao sve.
Nisam li pomenuo profesionalne opasnosti? Trebao bi da prestanem da mislim o mojim ciljevima. Recesija uzima veliki danak na moje zdravlje. Ko bi pomislio da duži kontakt sa ovim ništarijama može biti toliko štetan za um, telo i dušu? Samo pogledaj Tyrone-ovo debelo dupe prouzrokovano recesijom. Tako se ja osećam unutra, kada pričam o mojim ciljevima. Jedva čekam da se ekonomija popravi, i da brojevi počnu rasti. Ako nastavim da radim ovo mnogo duže, završiti ću u ludnici.
Kako god, Fernando je morao da plati konačnu cenu za zakasneli dug. Svarno se nadam da su “stvari” koje je kupio bile vredne njegovog novca.
Na kraju, kada je Fernando gledao niz cev moje puške, šta sam drugo mogao reći osim “Žao mi je prijatelju, ništa lično, samo posao. Nadam se da razumeš”. Koji jebeni kliše...

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Foto: FEDERICO BEBBER

Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.