Zaista nikada nisam očekivala da dođem na Kosovo. Da budem iskrena, nikada nisam našla razlog za to. Nemam porodice ovde, niti govorim jezik (unë nuk flas shqip – rekoh vam da je knjiga korisna). Ono što sam odrasla znajući o ovoj zemlji je da je njena situacija bila slična Hrvatskoj pre nekog vremena, i da bi zbog toga trebala da podržim njeno zalaženje za nezavisnost po svaku cenu. Odrasla sam znajući da su među mnogim slikama na zidu mog dede bile i slike Rahim Ademija, Agim Çekua i Bekim Berishe, svi ljudi koji su postali uticajni tokom rata početkom 90-ih. Takođe sam znala da je Kosovo bilo naseljeno Albancima i prema onome što je moj dragi pokojni deda imao običaj da kaže, “Albanci su dobri ljudi.” (Rekla sam da sam iskrena, a ne politički korektna.) Negde između blogovanja, formulisanja političkih mišljenja, i nenamerne zamene mog socijalnog kruga sa internet prijateljima sa Kosova, našala sam nekoliko razloga da dođem. Tako da evo me, u Prištini.

Ima stvari koje mi se zaista, zaista sviđaju u vezi ovog grada. Ima stvari koje mi se donekle sviđaju u vezi ovog grada. Ima stvari koje nisu baš idealne u vezi ovog grada. I ima stvari koje mi se tajno sviđaju ali koje ne priznajem da mi se sviđaju u vezi ovog grada.

Ono što mi se donekle sviđa je metoda zakazivanja sastanka, ili nedostatak iste. Mnogo je relaksirajuće u odnosu na Severnu Ameriku u smislu da se ne osećaš krivom ako kasniš deset minuta, posebno jer osoba sa kojom se nalaziš najverovatnije kasni dvadeset minuta. Naravno, meni se sviđa ovaj pristup sastancima ako nisam ta koja čeka. Tajno, sviđa mi se plan ovog grada i uzdržavam se da kažem to jer to izgleda da uvek provocira nekoga u blizini da počne da priča o nedostatku urbanog planiranja. Na kraju krajeva, komplikovana objašnjenja i nemogućnost davanja uputstava te podseća na to da si na Balkanu. Zaista imam samo jedan prigovor nakon nedelju dana boravka u Prištini, a to je činjenica da su kupatila uvek hladna. Ne razumem, zašto su kupatila uvek hladna?

Sve u svemu, ova prošla nedelja mi je pokazala da je Prištinski šarm neosporan. Svetla koja ukrašavaju Bulevar Majke Tereze su izuzetno lepa. Miris drveta koji gori i na koji nailaziš dok hodaš mnogim delovima grada donosi instantu utehu. Jedinstveno uređeni kafići me teraju da osramotim sve licencirane kafeterije u Severnoj Americi za nedostatak kreativnosti. “Povrće u loncu” jelo iz Pishat može biti najbolja stvar koju sam ikada jela. Beskrajni brojevi zgodnih ljudi me podsećaju da sada živim u Evropi, mada nemam pojma kako žene uspevaju da izgledaju tako uglačane čak i tokom snežne oluje. I najviše od svega, gostoprimstvo na koje sam naišla do sada me nateralo da tajno potvrdim generalizaciju koju je pravio moj deda.

Ima nekoliko veoma očiglednih stvari o Prištini. Očigledno je da ima problema sa ekonomijom; prilično je teško naći kosovske proizvode za kupunju, i cene potrebnih stvari su preskupe u odnosu na prosečnu platu. Takođe je očigledno da kultivirana jedinstvenost ovog mesta daje karizmu o kojoj su puno ljudi govorili. Ja sada čvrsto verujem da ova zemlja nudi najneverovatniji makijato na svetu (to je zapravo istina!). Pre svega, očigledno je da je gostorpimljiva priroda ovog grada među najgostoljubivijima u regionu. Stubovi Kanuna preovlađuju. Hvala, Priština, za toplu dobrodošlicu.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.

Foto: Bardhi Haliti

Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.