Izvini za ovu kliše uvodnu rečenicu, ali ovo je kliše priča o kliše situaciji. Srušili su staru kuću moje porodice. Namerno, rukom izvođača i njegovog buldožera, ne silom prirode. Bila je to stara kuća, praktički ruševina, sa tendencijom da nam se sruši na glave ako bi vetar duvao malo jače tako da nismo imali drugog izbora nego da je zamenimo novom. Bila sam toliko uzbuđena idejom nove kuće koja ne bi izgledala kao arheološko nalazište iz kamenog doba da sam potpuno zaboravila da ću se možda osećati malo plačljivo kada se sruši stara.

Kada smo pre nekoliko godina prvi put tražili dozvolu za izgradnju, moja majka je već tada plakala zbog činjenice da će srušiti nešto u šta su njeni roditelji potrošili svoju životnu štednju. Ja sam bila suviše zauzeta igrajući se dizajnera enterijera i ukrašavajući zamišljene sobe da bi saosećala sa tim emocijama. Nasmejala sam se i pokušala da joj racionalno objasnim da je kuća samo gomila cigli spojena cementom i da nema nikakve emotivne vrednosti.

Racionalni i razumni prilaz je funksionisao dok nisam došla na gradilište i videla da su uklonili sva vrata i sve prozore iz kuće. MOJa Vrata! Moje Prozore! Uklonjeni iz moje kuće!! Imala sam unutrašnji kolaps dok sam hodala kroz porušene sobe i snimila zadnje slike unutrašnjosti, dok su suze curile niz moje lice. Mama je samo stajala sa osmehom na licu i rekla mi je: “Ovo si dobila pošto sto si mi se smejala, plači srce”.

Tačno 23 godina mojih sećanja su sada gomila cigli, kamenja, drva i prašine bačena negde u deponiji.

Nema više velikog spoljnog kamenog stepeništa. Stepenište gde sam zamalo slomila vrat u 2. razredu, kada sam napravila salto ne svojom voljom koji me mogao učiniti paraplegičnom. Samo što sam bila dobila novi par klompi, istrčala sam niz stepenice da ih pokažem prijateljici i pala. Sigurno i dalje mislite o “klompama”. Da, klompe, to je bila moda tih dana.

Takođe nema više bakine stare sobe, one gde je držala sve svoje stare stvari. Uključujući i komodu koju skoro nikada nismo otvorali, koja je nekada bila dom za moj skriveni naučni eksperiment. Zaista sam želela da znam kako izgleda jaje kada ga pomešaš sa sirćetom i ostaviš u tegli nekoliko dana. Ostavila sam ga tamo 5 godina. Ovo nije šala. Drago mi je da najavim da jaje izgleda zeleno nakon godina druženja sa kiselinom i iznenađujuće nije eksplodiralo i ne smrdi dok ne otvoriš teglu.

Sve je nestalo, čak i potkrovlje koje nikada nisam videla jer sam akrofobična i nisam mogla da se popnem uz merdevine koje vode tamo.

Sve je nestalo, ali temelji za nove uspomene su već izgrađeni. Novi zidovi se grade, spremni da me prime, čekajući nove priče koje će ispričati.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Foto: Danijela Simrak
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.