Desilo mi se pre nekoliko dana kada sam primetila da mi je veoma taško da komuniciram sa mamom preko Skajpa (Skype). Ne nisam objašnjavala nešto komplikovano. To je zapravo bila veoma jednostavna tema, ali se pravih izraza nisam mogla setiti. Ja i moj jezik smo izgleda igrali staromodnu igru skrivanja i traženja (žmurke); igru koju smo nesvesno igrali mesecima, ali smo odlučili da je ignorišemo.

Ne znači da ja ne mogu više pričati rumunskim jezikom – ali ga jednostavno ne govorim dobro. Koristim jednostavne termine, na osnovu kojih bi me kod kuće u najboljem slučaju okarakterisali kao neobrazovanu, a u najboljem kao nekog ko pati od blagog oštećenja. Ponekad se setim komplikovanih pojmova koje sam učila u srednjoj školi i dođe do promene registra, što moj govor čini sasvim drugačijim. i iz tog razloga se osećam kao da govorim na ne maternjem jeziku u oba slučaja, kada govorim maternji i jezik kojim trenutno koristim, i svugde se osećam strancem.

Postoji nešto o čemu sam razmišljala pre pet godina, kada sam krenula da živim životom emigrant. Sve što sam tada videla je bila čar – putovanje, neopisiva iskustva koja ću iskusiti i neverovatne ljude koje ću upoznati. Od tada sam živela u tri različite države (Bugarskoj, SAD i Velikoj Britaniji) i posetila sam još nekoliko drugih, uključujući Kosovo. Iskustva i ljudi koje sam upoznala su zaista bila bez premca i ne bih ih menjala ni zašta na svetu. i uopšte ne planiram da sa time prekinem. Povratak kući bi, sa međunarodnom diplomom novinara bi značio veoma malo, zato što sam naučila da pišem na Engleskom jeziku. (Kako bi neko preveo “obrnute piramide” na Rumunskom?) Bez obzira na to što uzdišem gledajući slike Bukurešta, kao i to koliko mi nedostaje moja porodica, Rumunija je, i biće još nekoliko godina, država u koju ću ići samo na odmor.

Prema tome, nema potrebe da me sažaljevate. Ja sam beskućnik po sopstvenom izboru. Odlučila sam da zamenim političku nestabilnost, ekonomski gubitak i neizvesnost svakodnevnice u mojoj državi, za doživotna iznenađenja, svakodnevne izazove i povremenu diskriminaciju u inostranstvu. Sa tim izborom, je takođe usledila samoća, “ne-pripadanje-nijednom-gradu” i gubitak jezika.

Kada me ljudi pitaju odakle sam, odgovorim da sam rođena u Rumuniji, ali… (ljudi iz svih država u kojima sam živela to pitaju iz dosade ili zato što žele da budu fini). To “ali” definiše moj život. To koristim kao štit od svih onih koji misli da se trebaš stideti ako si iz Rumunije, i kao simbol časti pred svim ostalima. Ja sam iz zemlje u kojoj sam odrasla, u kojoj sam iskusila mnoge stvari kao i iz zemlje u kojoj ću iskusiti nove, i odbijam da se identifikujem samo sa jednom od gore navedenih. Međutim, u slučaju bilo kakvog argumenta bih bila na strani Balkana (krv nije voda, kako kaže Rumunska izreka).

Dakle, ja sam Silvana, bilo je lepo upoznati vas.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.

Foto: Morgan Jones.