Pošto je jedina izdržljiva hrana koju smo našli u Peći bila konzervirana hrana za pse i crni hleb, Bledi i ja smo odlučio da doručkujemo u restoranu pokraj kojeg smo prošli na putu gore. Ta ideja je Susannu očigledno učinila veoma sretnom i pljeskala je i bodrila dok nam je konobar služio supu. Onda je zamenila tanjir sa plitkim planinskim jezerom i pokušala da se okupa da se ohladi. Kada smo otišli ​​morali smo da koristimo bocu izvorske vode da je namamimo iz ugla na parkingu gde se durila zbog spaljenog palca.

Čak i ne želim da pričam o usponu ka vrhu. Mislim, priroda je bila lepa i sve to, lepa kao na Alpima, ako ne i više, ali... Susanna, adrenalizirana od sveže doze dihidrogen monoksida, je poskakivala ispred nas kao mlada planinska ovca (na sve četiri i blejući), skidajući košulje slučajnih planinara. Bila je radoznala da vidi da li su dobro sakrili novac od planinskih razbojnika. Kao kompenzaciju, morali smo im dati novac koji je ona sakrila u njenom vešu i da namažemo njihova otrkivena leđa losionom za sunčanje.

Kada smo konačno stigli do planinskog jezera, Susanna je prvobitno zahtevala kašiku, a onda izvukla izbledelu kesu iz vode i probrljala nešto o neobično vrpčastim rezancima. Seli smo između humki ne-biorazgradivog otpada da se odmorimo pokraj jezera i jeli smo našu pseću hranu. Pokazala sam moj izgled nemačkog turiste koji sam dobila zahvaljujući kombinaciji visine i sunca. Onda smo se malo opustili i uživali u veličanstvenom miru mesta (prekinuti samo Susanninim blejanjem) pre nego što smo počeli da se vraćamo. Ja sam samo srećna što ćemo se uskoro vratiti Prištini i njenoj vodi sa hlorom.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Foto: Marlene Liebhart
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.