• Hrana. Hleb, meso, slatkiši, čak i povrće – boljeg je ukusa. Oni su neprerađeni, prirodni za zavideti čak i od  zapadnjaka koji su najsvesniji zdravlja. Neko mojoj baki mora dati Oskar za njenu teglu ajvara.
• Stare komšije. Neki od naših najstarijih suseda žive u našoj zgradi u Ulpijani otkada je izgrađena 1960-ih. Većina njih se preselila negde drugde, ali najdraža mi je naša komšinica iz prizemlja – vesela i divna žena koja mi je bila i direktorica i nastavnica biologije u osnovnoj školi.
• Nebo.  Nebo je na Kosovu veće i sa više boja nego u bilo kojem drugom mestu u kojem sam bila. Ne znam zašto je tako. Rizikujući da ću zvučati previše poetski reći ću da zalazak sunca na Kosovu ispuni celo nebo.
• Kafa. Ako trebamo redizajnirati kosovsku zastavu sigurna sam da bi ona odražavala dvoglavog orla koji izranja iz šoljice makijata. Mogu sa ponosom reći da je naš makijato savršena smesa kafe, vode, pene i mleka. On je ukusan bez da bude jak ili prevruć. I samo 1 evro. Savršenstvo.
• Druženje. Pod druženjem ja mislim na druženje koje se ne dešava zato što je planirano nedelju dana ranije. Meni stvarno nedostaje biti u mogućnosti nazvati nekog i družiti se bez pritiska sata ili kalendara.
• Iznenađujuća lepota. Nisam sigurna zašto postoji percepcija da je Priština ružan grad. Nije Pariz, ali ona ima svoje ulice i uglove koji opuštaju oči. Ja mislim na igrališta u Ulpijani pored Solitera, na trg Majke Tereze, na male privatne vrtove na Sunčanom bregu. Morate tražiti trenutke Prištine, ali postoje. U drugim delovima zemlje ne morate se niti puno truditi, lepota skače na vas.
• Golubovi. Da, golubovi. Tako glupi, i tako slatki. Tokom leta bio je jedan golub koji je stajao na vrhu satelita na mom balkonu svako jutro. Svakog jutra ja bih stala na vrata balkona i nas dvoje bi smo samo buljili jedan u drugog.
• Kosovska iskrenost – po liniji “Hana, ti si majka žalbi”, “Hana, udebljala si se” i “Hana, nadam se da ćeš jednog dana biti od koristi”.
• Deca. Mi ih imamo puno. Malih, zaista malih, onih koje se lepo ponašaju, nevaspitanih – bez obzira da li mislite da su mrski ili slatki (ja se priklanjam ovom drugom), oni mestu daju puno pozitivne energije.
• Uzbuđenje. Ovo je više vezano za moje osećaje nego za Kosovo samo po sebi. Ne mogu da dočekam da vidim kako će moja zemlja izgledati za pedeset godina. Jedva čekam da se vratim i da počnem ponovo puštati korenje.

Nadam se da niste stvarno pomislila da ću ostati na tome. Ako postoje deset stvari koje ne bih promenila na Kosovu, onda definitivno postoje deset stvari koje bih volela videti promenjene. Reći ću vam koje su to:

• Prištinski glupi lokalizmi. Još mi je živo sećanje na čekanje u večnost da budete posluženi u kafet e rakise, čekanje  još duže večnosti, na sto kod kafet e vogla, i provođenje noći u bezuspešnom pokušaju da uđem u Full house gde se nisam mogla približiti ni vratima. Moja je greška čekanje na ovim mestima, umesto odlaska u neko manje moderno, ali susretljivije mesto.
• Pokroviteljski stari ljudi. Ja apsolutno mrzim kada stari ljudi govore s visoka mladima. To me ježi. Moj um se odmah vraća u srednju školu, mesto ispunjeno starim ljudima koji vole da umanje, plaše ili u najmanju ruku daju životne savete tinejdžerima. To su ljudi koji kažu Brinti Spirs za Britney Spears i misle da se pagoda odnosi na vrstu jagoda. Ovo su naši edukatori, administratori i političari. Skoro svaki kosovski problem se može njima pripisati. Oni misle da sve znaju. Oni su uplašeni i agresivni prema onima koji mogu znati više od njih. I najgore: oni su beskrajno dosadni.
• Talava je gotova (ako vi to želite)! Evo za njenu brzu smrt u 2011. Trebali bi slaviti solom na sintisajzeru.
• Flertovanje preko uhođenja. Navela bih u uvodu da je većina momaka koje ja poznajem na Kosovu najbolja koje igde možete upoznati. Time rečenim, kao devojka ponekad se morate nositi sa mačizmom veličine Titanika na ulici. Pitali su me kako se zovem, gde idem,  buljili su u mene, pričali a da ih ne slušam, i meni najdraže-pratili su me! Poput lika iz horor filmova! Ništa me ne može naterati brže da izađem na sastanak.
• Ogovaranje. Ne bih se trebala praviti da nikada nisam u tome učestvovala. To  je sindrom malih mesta gde su najinteresantnija tema razgovora drugi ljudi. Znam više priča o tome ko se udebljao, ko se prolepšao, ko je poružneo i koga su nogirali nego što ću ikada moći da zapamtim ili što mi je potrebno da znam.
• Nedostatak estetike u susedstvu. Ukoliko živite u naselju jednospratnih kuća, zašto bi izgradili stakleno čudo nalik na ananas usred naselja? Zašto bi gradili preko ulice? I postavili dva kamena lava pored ulaznih vrata? Zašto zašto zašto.
• Posao. Volela bi da ga imam, zajedno sa milion drugih mladih ljudi.
• Bulevar Bill Clinton. U 2011 bih želela da se prošetam ovom ulicom bez iskustva Indiana Jones-a.
• Biti u stanju da se pređe ulica. Uvek je zabavno prelaziti ulicu bez semafora. Naučite da ocenite vreme, mesto, brzinu i ubrzanje-plus adrenalin dobro zamenjuje trening. Proglasite me dosadnom, ali mislim da bih želela staromodne semafore u 2011.
• Jeftine knjige. I više njih u lokalnim knjižarama!

Srećna 2011 :-)

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.

Foto: Paul Andrew