Koja je istorija ljudi koji sada borave ovde, i kako se može objasniti istorijskom arhitekturom koja i dalje opstaje? Ovo je pitanje na koje tražim odgovor. Ja sam posetilac, pišem moje misli i tumačenja onoga što postoji oko mene. Moj komšiluk izgleda kao dobro mesto odakle da počnem.

Hodajući kroz Velaniu, između Bulevara Majke Tereze i Grmija parka, ima odličnih primera tradicionalne otomanske tipologije kuća. Ove zgrade se identifikuju po utvrđenim ulazom, visokim, teškim, zidovima od blata ili cigli i obično imaju male prodavnice ili biznise na uličnoj strani, sa dvorištem ispred same kuće. Odnos javnog prostora i privatnog prostora u starom gradu Prištine je vrlo zanimljiv i značajan, jer ti daje uvid u stare načine življenja koji su oblikovali sadašnjost. Tužna stvar je videti svu novu izgradnju protekle decenije i njeno potpuno zanemarivanje istorijskog konteksta. Pokazuje nam šta se dešava kada nakon rata sledi stanje bezakonja. Kultura, istorija i suština mesta gube svu vrednost dok graditelji iskorištavaju ljude koji imaju manje sreće, kupujući jeftinu zemlju i bacajući jeftinu arhitekturu što je brže ljudski moguće. Nešto što možda zaboravljamo ili ne prepoznajemo je osećaj koji je ranije postojao kada si hodao tim ulicama. Valbona Shujaku, autor Priština, Poetske Uspomene poredi to iskustvo sa “ulaskom u bajku”.

Prvo pitanje koje mi pada na pamet kada istražujem ove uske ulice je zašto ima tako velikih zidova razgraničenja i odvajanja? Možda razlog leži u neznanju ko ili šta je izvan tog zida, i čuvanje od potencijalnih pretnji je integralni deo opstanka. Ova granica/arhitektonski element bezbednosti (tj. masivni zidovi sa malim, lako odbranjivim, ulaskom) je od ključnog značaja za razlikovanje kontrolisanog prostora, ili privatnog/ličnog prostora od nekontrolisanog/javnog domena u vanjskom svetu. Ovo takođe oslikava sliku da je život u opasnosti, da ima malo bezbednosti, i da je biti izvan, u “divljini” opasno. Nesigurnost je zajedničko tlo na Balkanu i razumljivo je zašto. Ljudi uvek gledaju, uvek su radoznali ko ili šta ih čeka iza ugla.

Iza zida je tvoja porodica, tvoj život, tvoji žena i deca, tvoje ime. Život iza zida stvara izuzetno blisku porodičnu jedinicu, jedan od razloga zbog kojih verujem da je uobičajeno da deca žive sa njihovim roditeljima i nakon što napune 18 godina, tipičan uzrast kada te izbace iz gnezda u Sjedinjenim Državama. U delovima sveta gde ima rata i konflikta, ljudi su skloniji da ostanu unutra pre iz nužde nego iz izbora. Iza zida si bezbedan od opasnosti, izvan zida te lako mogu napasti. Ovaj arhitektonski elemenat, zid, koji se odnosi na opstanak u nasilnim sredinama, je koristan za razumevanje socijalnog identiteta sadašnjih ljudi na Kosovu.

Egzistencijalna nesigurnost je samo jedan od mnogih lica koje imaju ljudi na Kosovu i nadam se da će vremenom to osećanje da nestane. Strah je prisutan i najonesposobljavajući faktor sa kojim se Kosovo suočava u potrazi za razvojem i svetlijom budućnosti. Sve za što se mogu nadati je svet bez zidova, bez granica, bez straha. Možda će onda Kosovo moći da dostigne svoj potencijal za prosperitet, nešto čemu se osećam odgovornim da doprinesem. Budi hrabar, razgovaraj sa strancima, upoznaj ljude i nikad nemoj prestati da guraš granice. Ove ideje su možda strane i čudne, ali su neophodne za bolju budućnost.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Foto: Eni Nurkollari
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.