Mislim da je Platon bio taj koji je rekao, “Poezija je bliža životnoj istini od istorije”, i verovatno smo mi Albanci oni koji najviše veruju u ovu frazu. Konačno, sve što sam naučila o istoriji moje nacije bilo je zapisano u odlomcima poezije, predivno opisujući slavnu prošlost u kojoj su naši muškarci i žene bili ratnici koji su bez straha branili svoju domovinu častno i ponosno. Poezija mi je proširila rečnik I pomogla da shvatim savremenu politiku; jednako kao što mi je poezija pomogla da prevaziđem strah od toga da ću biti samo obična devojka bez identiteta kojim se ponosim.

Ja ću recitovati plodove leta, citirajući redove koji su posvećeni lepoti mog maternjeg jezika i čitati napisane monologe, kao da je Kraljica Teuta lično zamahnula perom.

Pothranjivala sam nacionalističke misli u svom razumu, jednu za drugom, da bi se suočila sa surovom stvarnošću da bez obzira koliko znam, koliko ću ikada znati, da nikada neću biti deo iste od strane mojih sugrađana. Biti ću autsajder u mojoj domovini, dok ću zauvek ostati autsajder u zemlji u kojoj živim. U stvari, mislim da je kopanje po istoriji bio moj neuspeo pokušaj da iskopam moje korene duboko u naciju  koje sam tako očajnički šelela da budem deo.

Moj bivši profesor istorije bi običavao da kaže da je nacionalizam najjednostavnija forma, „Samo kreacija „NAS“ i  „NJIH“ ’, i da je ono što sam u početku želela bilo da budem deo NAS da bih mogla da podignem prst i ukažem na NJIH. To je to. To je primitivna osnova na kojoj su sve moje nacionalistiške misli bile sagrađene.

Nacionalizam je nešto što nastanjuje vaše telo poput virusa herpesa koji se ponovo pojavljuje sa svakom infekcijom. Možete ga izlečiti za kratak period vremena, ali dugoročno gledano, on vam se uvek ponovo vraća. To je bolest koju treba okriviti za svaki rat koji su narodi pretrpeli i čije priče i mitovi rezultiraju u stalnim mutacijama DNK nacije.

Mi tražimo da naše „MI“ bude važnije za istoriju i da bi to postigli glorifikujemo svaku pojedinačnu reč i radnju naših predaka.

Glavna razlika između današnjih  nacija i nacionalnosti je da su nacije uglavnom one koje su zadobile ratove i da su nacionalnosti oni koji su pobeđeni.

U ovom slučaju oni postaju etničke manjine u mestima gde su njihovi osvajači počinjali da grade imperije. U oba slučaja međutim, to nije sprečilo nacije i nacionalnosti da razviju iste snažne nacionalističke ideologije, ali sam ipak sigurna da ih nacionalnosti češće brižljivo čuvaju.

Međutim, za razliku od mnogih primera gde postoji jasna podela između postojanja kao nacionalnost i kao nacija, nikad to nije postojalo na Kosovu.

Tranzicija od jedne prema drugoj se nije nikada desila u ovom slučaju, čak niti nakon deklaracije njegove nezavisnosti.

Dok status nezavisnosti jasno sugeriše „naciju“ , izrazi terms „multikulturalni“  i „ multietničko društvo“ koji se često pojavljuju u opisima „novorođene zemlje“, sugerišu suprotno.

Činjenica da nam je oduzet naš nacionalni identitet kao Albanaca i da dozvoljavamo da nam on tako lako izmiče, trebala bi da nas uznemirava.

Činjenica da se naš nacionalistički virus jedino pojavljuje da izbije kada smo u veoma stresnim situacijama, trebala bi danas uznemirava.

Ali mi se ne brinemo jer nas je lakše nahraniti stranom propagandom i mitovima nego našom vlastitom.

Provela sam neko vreme čitajući o srpskoj mitologijim i propagandi i dok sam zaključila da je većina njihove istorije bliska istini poput Diznijevih filmova, takođe sam počela da sumnjam u slavni deo istorije moje vlastite zemlje.

Čini mi se da kao, sa lažnom slobodom od naših putnika, počeli smo jedni drugoga da iybegavamo od sebe a to  posebno naše ljude dijaspore.

So my question would be, if  the cactus that I have growing in a pot in my room really is less of a cactus than the one that grows far in the desert?

Dakle, moje pitanje bi bilo, ako kaktus koji se rađa u moju sobu je zaista nešto manje nego onaj kaktus koji raste daleko u pustinji?

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Foto: Diego Luna Abel