Ja bih uvek zaglavio na poziciji odbrane, koju smo u kvartu nazivali “Bek”, i specijalizovao sam se u razbijanju noga napadača. Ako se ne varam, dva ili tri puta sam čak bio golman, ali to su najmračnija poglavlja moje fudbalske karijere , o kojima nerado govorim. Ne znam zašto prema ovim drugim položajima nisu imala simpatije ni hiperaktivna deca moga kvarta koja su uživala u trčanju gore dole po improvizovanom fudbalskom terenu, a koji je zapravo bio gigantsko betonsko parkiralište. Ne znam kako se nismo umarali trčeći po vrelini prizrenskog podneva, i jedina stvar koja bi nas naterala da se odmorimo je kada bi slučajno loptom razbili staklo automobila koji je bio pogrešno parkiran usred našeg fudbalskog terena. Ali ipak, koji idiot parkira auto nasred parkinga za koji se zna da je naša okupirana teritorija na kojoj smo igrali fudbal.

Od tada, uvek sam želeo da pronađem smisao sportova. Ovo je trebalo da bude nešto iznad dobre forme i kondicije, u suprotnom ljudi bi znali samo za gimnastiku kao što je bilo u vreme Envera. Odgovor treba biti izvan okvira učenja o saradnji, organizaciji i veštinama komunikacije. Trebam sagledati izvan činjenice da je sport biznis oko koga se vrte milijarde dolara i da je dobra stvar za ekonomski razvoj. Čak i izvan rimske izreke “Hleba i Igara”, koja opisuje sport kao sredstvo zadovoljenja masa. Možda bi trebalo da se usredsredimo na ispitivanje ljudskog porekla i puteva koje smo prošli da dostignemo ovu tačku našeg postojanja.

Da sam rođen pre nekih 30 hiljada godina, nisam siguran da bi uspeo da preživim tako dobro. Ja i grupa mojih drugova fudbalera iz kvrata bi trčali po gustim šumama, sa strelama i kopljima u rukama, u potrazi za našom večerom. Ja bih sigurno bio onaj koji bi držao ubijenu životinju u povratku naše grupe iz lova, dok bi oni koji igraju na poziciji napadača bili oni koji su ulovili plen. Kada bismo stigli do naše male pećine, jedan od prijatelja bi izazvao plemenskog vođu, rekavši mu da ne trči sada onako brzo kao ranije. Verovatno bi usledila verzija malo krvavije borbe za vlast, i mi bi smo završili sa novim kapitenom tima kvarta. Da li to znači da je smisao sporta da zadovoljimo naše iskonske instinkte i nagone?

Da li je moguće da je sport metafora smisla života? Ponekad pobeđuješ i ponekad gubiš, baš kao u stvarnom životu. Ali, bez obzira na rezultat , bez obzira koliko puta igrač pada i gubi loptu, on može ostati da leži na travi neko vreme, a onda ustaje, otresa prašinu sa odeće, i iznova pokušava, dok ne postigne gol (ili ne ulovi plen). Ovaj pad nakon kojeg sledi dizanje definiše suštinu ljudske prirode. Nadu. Čak i kada smo u gubitku, i šanse su logično protiv nas, mi samo aktiviramo iracionalni deo mozga, i nastavljamo po našem, sve dok ne prevaziđemo nemoguće.

Zbog ovih veština , sportisti su poput hramova za svoje navijače. Fanovi ih obožavaju kao Bogove, oblače njihove dresove da bi se identifikovali sa njima, sakupljaju fotografije i uspomene svojih idola, pevaju i navijaju da im daju moć. I onda, kada se postigne gol, svi fanovi postaju poput jedne velike porodice u zagrljaju.

Konačno, kad god ustanem da bi navijao, kad god povičem na sudiju, kad god skačem od radosti zbog datog ili izgubljenog gola, moj um se prebacuje u onu fazu mog života kada smo igrali fudbal na parkingu mog kvarta u Prizrenu. Odjednom, značenje fudbala mi postaje jasno, dok zamišljam sebe kako trčim poljem poput gladijatora koji se bori protiv stativa gola. I kada ih konačno pobedim, počinjem da osećam navijanje navijača koje mi teče kroz vene, i, kao što kaže Migjeni, ja uživam, uživam smejući se.

Originalna verzija ovog članka objavljena je na shqip.artritbytyci.com.

Originalni članak je napisan na albanskom jeziku.
Ilustracija: Zoran Lucic
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.