Pažljiva buka je izbledela kada sam čuo glas. Počeo sam da čujem odlomke poslednjeg zapisa Virginia Woolf-ingo “Letter to Leonard (Pismo Leonard-u)” i za trenutak sam se osećao kao da sam u ogromnoj beloj praznoj sobi, bos, sa svetlo plavim licem i žudio sam da pišem stihove, ali sve što sam mogao da radim je da slušam. Možda zvuči šizofrenično ako ne znaš da ja i moje kraljice imamo posebno opsesivno divljenje prema filmu “The Hours (Sati)” i ovakvi mentalni događaji nam se dešavaju vrlo često.

Naravno, bilo je to u mojoj glavi i sigurno nije bio njen glas. Bila je to Nicole K. koja je izgovarala rasutim glasom Woolf-ine poslednje reči o melanholiji prelepe muzike, meka memorija od priče o tome kako roman “Mrs. Dalloway (Gđa. Dalloway)” utiče na tri generacije žena, svaka od kojih je, na neki način, morala da se bavi samoubistvom u svom životu.

Molimo te pogledaj scenu iz “Letter to Leonard (Pismo Leonard-u)“ iz “The Hours (Sati)”, a zatim nastavi sa čitanjem.

Nisam razmišljao posebno o samoubistvu. Razmišljao sam o dobrovoljnim završecima i počecima. Sigurno je veoma teško da odlučiš kada da prestaneš neku stvar i započneš drugu, ili da u potpunosti završiš sve, u svetu koji nikada ne prestaje da se okreće i gde smo uvek privučeni kratkoročnoj budućnosti. Naši životi su oblikovani odlukama i svaka promena donosi kraj nečega; može doneti smrt, rođenje i ponovno rođenje. Smrt prolazi kroz dekompoziciju i ponovno rađenje kroz njegov neuspešan proces i oba imaju neuništivu vezu jedan sa drugim i sa prirodom. Prema medicinskom rečniku, smrt se definiše kao prestanak svih vitalnih funkcija organizma, uključujući otkucaje srca, moždanu aktivnost i disanje. Ali to je samo bukvalno značenje smrti. Osećamo kako stvari svakodnevno umiru i rađaju se u nama.

Znaš u srcu kada se ljubav rodi, isto kao što znaš kada umre. Poetično, smrt je najekstremnija pojava u životu – najdramatičniji događaj, poslednji događaj, poslednji put, poslednji osmeh, poslednja suza, poslednji poljubac, poslednji ples, poslednji oproštaj.

I mi slavimo i izvodimo kroz tradicionalne rituale i druge medijume, na sve druge načine. Mi želimo da to izrazimo, da osetimo, da podelimo, da razgovaramo o tome i da to razumemo. Da mu damo novo značenje i da stvorimo novi koncept o tome. Da posedujemo to kao teoriju. Da zarađujemo od toga. Da verujemo ili da zaboravimo da je ikada postojalo. Da zaboravimo da ti i ja postojimo.

A kada zaista odemo, plašimo se da će sneg ukloniti naše tragove. Dakle, ne bojimo se smrti, bojimo se da ćemo biti zaboravljeni. Subjektivno misleći, počeo sam da dokumentujem moje dnevne aktivnosti i performanse ne da bi pravio veliku umetnost, nego da bih bio svestan da postojim. Stvarajući ogledala da bi čuvao odraze, ili nalazeći vreme i prostor za posmatranje istorije i za pokušavanje da sednem i razumem. Ponekad moram da izgubim razum. Teško je živeti sa gubitkom ili nedostatkom ljubavi i sreće. Postoje vremena kada mi je potrebna promena. Postoje trenuci koji su neizgovorljivi, i reči nisu uvek dovoljne. Postoje osećanja, apstrakcije. Osećam da nešto treba da se završi, osećam da neko treba da umre. Osećam se kao da je nešto drugo spremno da započne. Tako da uključim kameru, uzmem mašinu za brijanje i kažem,

Ponekad novi početak počinje sa šišanjem.

Konačno, muzej je otvorio vrata. Događaj je bio o saopštenju Maurizio Cattelan-a o njegovom povlačenju iz stvaranja umetnosti. Guggenheim je organizovao zatvaranje Maurizio Cattelan-a: multidisciplinarni sedmo-časovni program pod nazivom “The Last Word (Zadnja Reč)” tokom hladne subote u januaru.

Predstva je počinjala.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: Maurizio Cattelan. Out of Blue' and 'Reflection in his eyes', 1997.
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.