Ali, da, otkrivena sam. Ponovo sam počela da pušim. Nije nešto zbog čega sam posebno ponosna, ali se stvarno ne mogu baš ponositi većinom mojih navika. Međutim, pušenje je nešto na šta se ljudi ozbiljno mršte na Zapadnoj obali. Zapravo toliko puno da se osećam kao buntovnik. Buntovnik čiji je jedini povod stres vezan za hedonizam.

To je transatlantski greh. Doma u Bugarskoj, ljudi su spremni da se ujedine i protestuje svaki put kada Skupština odluči da progura neki drugi zakon koji reguliše pušenje na javnim mestima. Ovde, je stvar potpuno drugačija. Ali recimo da je u Bostonu moj status negde između “buntovnika” i “drolje”, u zavisnosti od nivoa nečije tolerancije. I dok je “povratak doma” postala moja mantra, stvarno se pitam da nisu možda sve negativne reakcije zapravo prilično pozitivne.

Da razjasnimo nešto, ja sam balkanski tvrdoglava, što znači da me neće zaustaviti to što me neko izgrditi što radim to šta radim. Ali, u SAD-u, su anti-duvanske reklame bile toliko neverovatno uspešne u proteklih nekoliko decenija, da se ljudima zaista ne bi sviđala zbog toga. Da citiram neke statistike, oko 20 odsto odraslog stanovništva u SAD –u puši, za razliku od zadivljujućeg 50 odsto u Bugarskoj (sigurna sam da se to odnosi na celu teritoriju poluostrva, a možda je ta statistika čak i dramatično veća u Prištini). Tako da nekih 30 odsto stoji između mene kao osobe koja nervira druge jer želim da sedim za stolom za pušače, i da počinim greh biblijskih razmera.

Pa, pretpostavljam da manje propisa dovodi do toga da ljudi manje osuđuju. Ali isto tako nismo dobri da poštujemo čitavo obilje zakona koje imamo, tako da dok sam “doma” samo obična Sue, ovde sam anarhista koji pokušava da sruši uspostavljeni sistem normi. Ili tako nešto. Veza između poštovanja zakona tvoje zemlje i biti politički adekvatna je, nadam se, očigledna. I usuđujem se da kažem da ne samo što nam nije stalo da poštujemo naše zakone, nije nam čak ni dovoljno stalo da ih znamo.

Politički, mi smo toliko aktivni kao što smo moralni. Mladi tvog regiona su duboko zaokupljeni žaleći se o promenama koje treba da se učine i kojima moramo da doprinesemo, ali dozvolite mi da pitam sve pušače: Koliko ste puta seli za stolom sa znakom zabranjeno pušenje i pokušali da tražite pepeljaru? I takođe, koliko ste puta videli sto sa znakom zabranjeno pušenje i sa pepeljarom na njemu, i niste se žalili ili upozorili vlasti, nego ste se samo radovali iznutra i tražili svoje cigarete?

To je stvar ličnog mišljenja. I mi smo svi previše balkanski neozbiljni da mislimo da se zakoni primenjuju na nas, i nije nas briga o našem zdravlju ili o drugima oko nas kada pušimo. Jer ponosno živimo sa motom, “Pogledaj svu jebenu brigu koju dajem”. Što je, priznajem, takođe razlog zašto ja apsolutno ne mogu da prihvatim slučajne ljude u javnom prevozu koji komentiraju moj izbor da se ubijem nikotinom. Jer mene uglavnom nije dovoljno briga da se okrenem i da ih izgrdim što se opijaju na žurkama. I sigurna sam, ne bi ni tebe.

Ja sam pušač bez povoda. Ja se pridržavam mojih zakona i u Sue zemlji ja sam ta koja je bitna. Nikoga ne krivim jer sam sigurna da je moja okolina igrala epsku ulogu u mom samozvanom anarhizmu, ali ja sam ionako uvek imala glavnu ulogu. Dakle, ovde je moja država, u jednoj zemlji, korumpirana nikotinom, baš kao što je moj “dom” korumpiran javnom apatijom. Jer smo mi previše kul da se brinemo o tome da 30 odsto naših trudnih žena puši. Imamo dozvolu da budemo ravnodušni.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: Max Adeev (thumbnail) & Heiko Dreher
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.