Kako se sve ovo desilo u osnovi govori o slučajnosti života novinara. Nedavno sam napisala članak o baletu Kosova, i jedan od plesača, veoma talentovani Sinan Kajtazi, je spomenuo da takođe svira saksofon i klarinet na svadbama. Bila sam znatiželjna da znam kako izgleda venčanje na Kosovu od kada sam početkom leta videla kolone automobila sa gostima kako se vrte ulicama Prištine i trube i mašu albanskim zastavama. Tako da sam ga pitala da li bih mogala da odem sa njim neki put. On je ljubazno i tiho pristao—a, da se ne bi slučajno predomislio, ja mu jednostavno nisam rekla o mom izvođenju na drugom porodičnom venčanju pre nekoliko godina koje je, zahvaljujući velikoj količini tekile, postalo neprijatna legenda. Tako sam, prošlog četvrtka uveče, završila u automobilu na putu ka Uroševcu na svadui dvoje ljudi koje nikada nisam srela.

To je jedini put u životu kada sam bila u stanju da tvrdim “Ja sam sa bendom”. Spomenuti bend se sastojao od Kajtazija, bubnjara, klavijaturiste i pevača. Po dolasku u restoran, nekoliko kilometara od centra grada, čekala sam vani početak svečanosti i pušila sa bubnjarom i klavijaturistom, nalazeći nekoliko reči na engleskom koje smo mogli podeliti. U jednom trenutku nam je prišao otac mladoženje, obučen u oštro odelo i bez jakne i sa prosedom kosom. U SAD-u, bilo bi netaktično da stranac dođe na venčanje i očekuje da bude dočekan. Pošto sam sa Juga učtivost mi je zakovana u duši, pa sam se pitala koliko ću puta morati da kažem “Me fal” da bi prenela da obećajem da neću biti na putu. Ali kada je saznao da sam Amerikanka koja samo hoće da vidi stvari, otac mladoženje je mahnuo prema meni i rekao je da je srećan što sam tu.

Ipak, bilo mi je potrebno jedno, ili nekoliko, pića da bih se osećala udobno igrajući ne-pozvanog gosta na venčanju. Unutar kavernoznog, fluorescento osvetljenog restorana, koji je imao centralni plesni podijum, video ekrane da bi mogao videti šta se dešava vani, i malu scenu na kojoj će sedeti mlada i mladoženja ispod plastičnog, srcolikog znaka na kome je pisalo “srećan brak” na albanskom, sela sam za stol muzičara i sipala sebi nešto votke iz malog bokala koji je konobar doneo na sto. Srećom, bilo je puno nealkoholnih pića za mešanje, svaki sto je bio opremljen bocom od jedne ili dve litre Coca-Cola, Fanta Orange, Schweppes Bitter Lemon, vode i raznih sokova. Dodala sam malo jabukovog soka mojoj votki u trenutku kada je bend počeo da svira i gosti su počeli da dolaze. Neki su došli sa darovima: jorgan i dalje u plastičnoj ambalaži i svakakve sitnice u kesama. I nisu dozvolili da prođe puno vremena pre nego što su počeli da igraju kolo, držeći se za ruke i krećući se u krugovima uz muziku, na čelu sa ženom koja je mahala crvenom maramom ili maramicom. (Nisam dovoljno moderna da znam razliku.) Ovo će lagano trajati makar četiri sata.

Stalno je dolazilo još votke—na kraju, mali bokali su postali krčazi—i nastavila sam da je pijem, navikavajući se na moju ulogu slučajne amerikanke koja sedi u uglu. Kada su stigli mladoženja i mlada, u epski velikoj beloj haljini, jedan zaposlenik restorana je istrčao da postavi izbledeli crveni tepih za par i njihovu prateću trupu bubnjara u qeleshe. Bend je imao pauzu tokom ove predstave, i ja sam ih obavestila da želim albanske bubnjare na mojoj svadbi. Možda videći priliku, pevač je rekao da će bend svirati besplatno ako ih dovedem u Ameriku. Rekla sam im da bi se to sviđalo mojoj majci. (Verovatno bi.)

Kada je bend ponovo počeo da svira, sipala sam sebi još jedno piće i pripremila se za još voajerizma. Ali onda je otac mladoženje počeo da me zove na plesni podijum. Sada, ja nisam strašna plesačica—imam ritma (malo), ne saplićem se (često), ne ponižavam sebe u klubovima (nadam se). Ipak, kolo je novo za mene, i jedna stvar koju su mi drugi rekli je da sam loša kada je u pitanju ples je praćenje partnera. Kako, onda, da pratim čitav red ljudi? Srećom, votka sa malo kosovskog gostoprimstva čini čoveka hrabarim, pa sam otišla na plesni podijum. Otac mladoženje je prekinuo red ljudi i stavio me između muža i žene, koji su izgledali zadovoljni dodatkom. Naučila sam korake, ili makar sam se pravila da jesam, i nastavili smo plesati.

Sve je išlo dobro—ples mi je bio čudno umirujući—dok jedan od mojih novih prijatelja, muž, nije odlučio da me zavrti. Tako da sam se zavrtela. To je bilo u redu, i mi smo se oboje smejali. Ali onda je on to hteo da to uradi ponovo. I ponovo. Počela sam da se koncentrišem više na izbegavanje votka-indukovane vrtoglavice nego na prave korake. Ali, pre nego što sam shvatila šta se dešava, muž me povukao u sredinu jednog od krugova, pao na jedno koleno, i pokazivao mi da moram da plešem. Sama. Tako da sam to uradila, bez ikakvog pojma da li je moj ples tačan ili odgovarajući. Pomerala sam noge, pomerala sam ruke. Imam tendenciju u klubovima u SAD da skačem i stvarno plešem, ali sam se uzdržala. Mora da je bilo prihvatljivo, jer je kasnije muž uzeo moje lice u ruke i rekao: “Ti si lepa! Ti si sve!” Njegova supruga je sa manje entuziazma rekla “Lep ples.”

Bend mi je čestitao i dali su mi još jedno veliko piće pre nego što je počeo zadnji deo noći tokom kojeg je bilo još više plesa i ja sam se slikala sa mladencima kojima izgleda nije smetalo što se nikad nismo sreli. Takođe sam se slikala i sa parom sa kojim sam plesala, i razmenili smo e-mail adrese i brojeve telefona. Na putu do auta da bi me Kajtazi vratio kući, glava mi je zujala onim zujanjem koje napominje da me čeka težak dan. “Mnogo votke,” primetila sam očigledno.

Sutradan, gledajući film sa prijateljicom, primetila sam propušten poziv na telefonu. Pošto nisam perpoznala broj, nisam uzvratila poziv. Ali moja prijateljica me je terala i na kraju je sama okrenula broj. Kada je neko odgovorio, ona je pažljivo slušala sa malo zbunjenim pogledom na licu. Pokrivajući telefon, rekla je, “Neki čovek. Pitao je: ‘Da li se sećaš plesa?’”

Moji novi prijatelji iz Uroševca su me zvali da se jave. Odlučila sam da sam dosta dobro prošla obzirom da nisam bila u Houston. I da, uvek ću pamtiti ples.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Foto: Seyward Darby
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.