Naravno, to nije potpuno tačno. Ja se smešim, ali ne čitavo vreme. Ili svima. Ili otkrivajući svih 32 zuba. To jest, ja se smešim sa akcentom. I to gorkim.

Sećam se šetnje po centru Sofije jednog dana tokom prolećnog odmora. Nešto mi se bilo lepo desilo, i osmehivala sam se sebi. To ne bi nikome izlgedalo bizarno u Bostonu, gde ti čak i stranci jednostavno uzvrate osmeh. Ali u tom trenutku moj osmeh je bio pozdravljen samo zurenjem i usnama koje su mrmljale “luda”. Tako da, da, moraš biti luda ili mentalno nestabilna ako se smešiš na ulici. Jer sreća se ne toleriše, kada ljudi imaju druge stvari o kojima brinu. Samo pitaj bilo koga kako su, i oni će ti dati spisak od najmanje pet stvari koje ih trenutno teraju da se osećaju nesrećnim.

Zapravo, osećam kao da kod kuće ljudi zaista uživaju u tome da su tužni. Vidiš, većina nas smo previše čitali velike ruske pisce, koji su bili toliko strastveni u svim bolnim stvarima. Onda smo nastavili da živimo naše živote, pokušavajući da nađemo smisao u svim stvarima o kojima oni pišu. Najpopularnija od njih je da su pametni ljudi egzistencijalno mučeni, i zbog toga, istinski nesrećni. Zato je za nas osmehivanje nešto glupo, i zapravo se osećamo duboko uznemireni i zbunjeni kada se ljudi osmehuju bez ikakvog razloga.

Ali ako nas osmehivanje zbunjuje, to je možda takođe zbog toga jer mi zaista ne vidimo nijedan razlog da bilo ko bude istinski srećan zbog bilo čega. Na primer, pre dvadesetak godina bili smo srećni i ponosni zbog činjenice da je naš obrazovni sistem bio vrlo efikasan. Naše škole i univerziteti su proizvodili ljude koji su poznavali stvari, i bili smo dobri u njima. Ili smo bar tako mislili. Ali pogoršanjem kvalitete obrazovanja, i zbog nedostatka drugih stvari kojima možemo da se ponosimo, jer, ozbiljno, zar možemo da se radujemo činjenici da imamo najkorumpirani pravosudni sistem u EU, mi nemamo ništa drugo čime da paradiramo okolo osim naše tuge. Koja će nadamo se maskirati naše zube tamne od duvana, uvijene jezike i iskrivljene osmehe. I, naravno, činjenicu da nismo zaista bili odlični ni u čemu već veoma dugo vremena.

Iako ponekad, mi se nađemo na vrhu liste. Tako da kada je pre nekoliko nedelja svetski izveštaj o sreći istakao da su Bugari veoma nezadovoljni, mi smo navijali. Jer godinu dana ranije je i Economist pisao da je naša država “najtužnije mesto na Zemlji”, tako da opet ima nečega čime možemo da se ponosimo. Dok mogu da zamislim predstojeće veselo sumorne majice i smešno etničke reklame na CNN-u, osećam se kao da ravnoteža uopšte nije ponovo uspotavljena. Jer ne možeš biti srećan jer si grozan u tome kako ceniš život.

Da budem iskrena, izbeljeni osmesi oko mene me ne čine da se osećam mnogo udobnije, i ljubazni stav a la za-ovde-ili-za-poneti me plaši isto koliko i naše neotesano i nepoštovajuće gunđanje i mrštenje. I dok nisam sigurna zašto se mi stvarno ne osmehujemo dovoljno, volela bih da to radimo samo malo češće. Naši neutralni izrazi lica i zlobno smeškanje nas ne čine da izgledamo pametnijim, samo neatraktivno jadnim i gorkim.

Tako da dok možda nikada neću naučiti da se osmehujem kao da uživam u životu uz pomoć prozaka, možda ću pokušati da se pretvaram kao da to stvarno mislim. Samo da vidim šta će se desiti. Možda ću izgledati bolje na slikama, jer neću misliti da ljudi pričaju o životinjama kada kažu “ptičica”, ili ću možda izgubiti malo misticizma, ali steći malo srdačnosti. U svakom slučaju, obavestit ću vas.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: Lina Scheynius
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.