U mojoj zemlji je gotovo potpuno sigurno da radiš kao novinar. Mi smo u srećnom položaju da budemo slobodni da pišemo šta god želimo bez da nas neko uznemirava zbog toga. Umesto da koristimo ovo stanje luksuza da dublje istražujemo u pričama ili nešto kritiziramo mi samo kopiramo stenografske beleške velikih novinskih agencija. Istraživačko novinarstvo jedva da postoji u svakodnevnom izveštavanju. Ono je postalo nešto neobično što je pušteno maloj novinarskoj eliti koja nam polako postaje dosadna. U ovom trenutku davimo naše čitaoce velikim brojem neinspirativnih i ne puno hrabrih članaka.

Lako je pogoditi razloge. S jedne strane, istraživačko novinarstvo oduzima puno vremena i stoga je skupo. Osim toga, žao mi je da kažem da smo jednostavno postali lenji. Čak i među najtalentovanijim austrijskim novinarima, malo ko izgleda da želi da napusti sto i da ode na teren za svoje čitaoce. Prosečni Austrijski novinar je lenj. Velike priče su napisane u njihovim kancelarijama. Oni odlučuju kako treba da izgleda priča pre nego što obave jedan jedini telefonski poziv, a zatim traže citate da opravdaju svoju teoriju. Postali su kancelarijski radnici. Odavno su odustali od njihovih ideala, i njihova strast je izbledela.

Došlo je do tačke da su Reporteri bez granica Austrije osetili potrebu da započnu sopstveni časopis slobode štampe, tvrdeći da nema dovoljno prostora za nezavisno izveštavanje na postojećoj medijskoj sceni. Navodno se odnosi na ovu nedovoljnu zastupljenost pravičnog i škakljivog istraživačkog novinarstva. Previše dobro da bi bilo istinito? Kada pogledaš izbliza ko doprinosi tom magazinu možeš pročitati imena centralnih likova austrijskog novinarstva – isti ljudi koji očigledno nisu u stanju da poboljšaju istraživačko novinarstvo u svojim novinama. Oni su svi dobrodošli gosti u medijskim raspravama gde neki od njih provode više vremena govoreći o sadržaju nego što ga zapravo stvaraju.

Pitam se koga pokušavaju da prevare. Koja je korist velike slobode štampe ako se ona sahranjuje u zaborav? Koja je poenta super seksi “magazina slobodnog informisanja” dokle god nismo spremni da identifikujemo koren problema? Nedostatak svesti o tome koja je uloga kvalitetnog novinarstva u demokratiji nije problem prostora. Reč je o stavu. Dostigli smo tačku gde uzimamo slobodu zdravo za gotovo i izgubili smo interes korišćenja naših prava da utičemo na promene.

2011-e Austrija je bila broj 5 na svetskoj rang-listi slobode štampe koju su sastavili Reporteri bez granica. Smisao ovog 5-og mesta gubi pomalo važnost svakog dana koji provedemo sedeći u našim kancelarijama u samo-pohvali i čistoj aroganciji. Ne zaslužujemo ovo 5-o mesto dokle god omalovažamo našu funkciju u demokratskom društvu i ne usuđujemo se biti novinari kakvi bismo mogli biti.

Ja sam manje od godinu dana novinarka sa punim radnim vremenom. Mislim da su iste kolege koje se danas pokroviteljskim osmesima podsmevaju mojoj strasti takođe imali snove pre nekoliko stotina godina. Danas pljuju na reč “entuzijazam” kao da je to neka bolest koju moram da prebolim ako želim da budem ozbiljna novinarka. Oni pokušavaju da mi kažu kako da se uklopim. Želim im sreću. Mene je teško trenirati.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: Brian Downs
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.