Razlozi njegovog konačnog dela će zauvek ostati nejasni, bez obzira na to koliko oni koje je ostavio traže odgovore ili racionaliziraju. Znatan bol koji su pretrpeli njegovi prijatelji, porodica, drugovi iz škole i nastavnici je bio oštar i intenzivan. Nakon sedam godina i dalje ne mogu rešiti sve što se razotkrilo kada sam čula o njegovoj besmislenoj smrti. Iako nemam nikakve odgovore, čini se pogodno da na sedmoj godišnjice njegove smrti pišem o dominantnom društvenom tabuu: samoubistvu. Priča o Romeu i Juliji, koja se bavi samoubistvom, je bila skandalozna u elizabetansko doba. Izgleda da se do sada malo toga promenilo; kao književni motiv samoubistvo se koristi dosta puno, kao tema običnog ili učtivog razgovora ono se uporno izbegava. To je tako uprkos činjenici da ima veliki broj ljudi koji su bili pogođeni samoubistvom ili pokušajem samoubistva nekoga u njihovom socijalnom krugu, ili su se sami zabavljali mislima o samoubistvu.

Postoji više razloga zašto se samoubistvo smatra tabu temom, ali ja ću istaći samo dva. Prvi je verski; u mnogim religijama samoubistvo je apsolutno zabranjeno i kažnjivo teškim posledicama. Čovek samo treba pogledati Danteov “Inferno” za primer toga kako kako su hrišćani zamislisli život nakon smrti za duše koje izvrše samoubistvo. Brendiranje samoubistva kao greha ne samo da je okončalo razgovor o toj temi, nego je i učinilo nemogućim da ljudi za koje je znano da su izvršili samoubistvo budu sahranjeni u posvećenu zemlju. Vremena i zvanična crkvena doktrina su polako evoluirali, ali to je sporo išlo crkavi. Mnogi se još uvek drže starijeg razmišljanja da je samoubistvu greh. Drugi razlog je možda češći i povezuje se sa širim društvenim tabuom. O samoubistvu se ne razgovara jer je povezan sa mentalnom bolešću. O mentalnoj bolesti, uprkos njenoj čestoj pojavi u društvu, se uopšte ne raspravlja. Ili, ako da, često, ako ne i isključivo, o njoj se raspravlja kroz stereotipe koji povećavaju stigmu mentalne bolesti.

Ne svi ljudi koji su mentalno bolesni izvrše samoubistvo, i ne svi ljudi koji počine samoubistvo su mentalno bolesni. Ipak, ovo ćutanje o samoubistvu i o mentalnoj bolesti samo služi tome da se dodatno izoluju pojedinci koji su marginalizovani u društvu. Na očaj i ranjivost odgovara društvo koje je previše bezobzirno da odgovori javnom raspravom i stvaranjem usluga podrške, i glazura ljubaznosti je kao veo na sve ovo. Rak, automobilske nesreće i ubistva se dnevno pojavljuju na naslovim stranama. To su teme intenzivnih javnih rasprava, centri renomiranih obrazovnih kampanja i podsticaji za oblikovanje politike.

Ako društvo nije voljno da govori o teškim društvenim problemima kao što su mentalne bolesti i samoubistva, onda je iracionalno očekivati da se ljudi osećaju bezbedno da traže pomoć. Njima je teško da objasne vrstu pomoći koja im je potrebna i koju žele kada je društvo fokusirano na lečenje ljudi u tišini umesto na unapređenju rapsrave o mentalnom zdravlju. Treba imati iskrene i konstruktivne razgovore koji će biti upadljivo različiti od tišine koja je bila pre njih. Kada mislim o upečatljivim prelazima, takođe mislim o letu 2005-e. Nako što je kiša konačno prestala, sledila je perioda izuzetno toplog i sunčanog vremena. Značajne količine kiše nakon kojih odmah sledi toplo vreme su zapravo idealni uslovi da leptiri izađu iz svojih čaura. Tog leta, stotine i stotine leptira su zamenili kišne kapi. Sada, u znak sećanja na one koji su počinili samoubistvo i iz poštovanja prema onima koji se dnevno bore sa samoubilačkim mislima ili sa mentalnom bolešću, vreme je da se anksiozna utaja promeni sa istinskom raspravom.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: Matthias Heidrich
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.