U zemljama bivše Jugoslavije postoji neverovatna potreba za različitošću. I zbog ratne prošlosti to je potpuno shvatljiva potreba. Ali do koje granice mi idemo? Do koje granice vi idete?

Jednog dana 2009. godine ja sam prvi put otišla na Kosovo. Ostala sam tamo 6 dana. Kada sam se vratila kući, naspavala i sabrala utiske, shvatila sam da je sve ono što sam godinama slušala bila laž. Tada sam odlučila da nikoga više ne slušam. Već da verujem samo u ono što vidim. Ja svoje mišljenje gradim već godinama. I svaki put kada na Kosovo odem ja shvatim nešto novo.

Kada sam prvi put čula da jedan dečko sa Kosova ne može da sedne sa mnom i popije kafu jer sam ja Srpkinja, iznenadila sam se. On mene percipira kao pripadnicu naroda koji je njemu i ljudima koji su njemu bliski mnogo zla načinio. I ljudi koji se tako osećaju ima mnogo. Ali kada je u redu prestati osećati netrpeljivost prema nekome, samo zato što je druge nacionalnosti? Koliko godina treba da prođe? Pet, deset, pedeset, sto? Ako se ne budemo menjali zajedno sa vremenom u kome živimo, to vreme nikada neće doći. Ja nemam vremena da čekam te promene. Ja te promene moram da stvaram i da ih živim.

Nikako ne mislim da se prošlost treba gurati pod tepih. Sa zločinima se moramo suočavati i žrtava se moramo sećati. Ali kako će neko ko ne želi sa mnom da komunicira da sazna da ja znam za zločine u Podujevu, Suvoj reci, Štrpcu, Peći...

Jedan deo moje porodice živi u Hrvatskoj. Tokom rata srpska vojska je ubijala moje rođake koji su Hrvati, dok je hrvatska vojska ubijala moje rođake koji su Srbi. Koga ja treba da mrzim?

Zato se vraćam na pitanje gde su granice? Da li je u redu samo ponekada popiti kafu sa nekim iz Prištine/Beograda ili je dozvoljeno i možda zaljubiti se u nekoga ko je „druge“ nacionalnosti. Moramo shvatiti da smo mi ti koji te granice postavljamo ili skalanjamo. I niko ih za nas neće pomeriti, ako ih ne pomerimo sami.

Sva sreća pa poznajem ljude koji svakodnevno pomeraju svoje granice. I zajedno sa njima pomeram i ja svoje. Ima tih mladih ljudi koji me ne stavljaju u kategoriju „Srpkinje“ i za koje sam ja samo Anita.

U Prištini ću se ja uvek osećati dobrodošlom iako neko ne želi da pije kafu sa mnom. Jer zapravo granice među ljudima ne postoje. Postojimo samo mi.

Originalni članak je napisan na srpskom jeziku.
Ilustracija: Aernout Overbeeke
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.