Prevod sa strane, ovaj komad slovenačke narodne mudrosti dočarava sliku ambivalentnosti. Svi smo je iskusili, i mačke i ljudi. Kružili smo oko nečega što je i zavodljivo i bolno. Osećali se rastrganim između dve suprotstavljene želje, da se zbližite i da budete dalje.

U poslednjih nekoliko godina ja sam se zbližavala. Pokušavajući da shvatim istoriju moje porodice i naše imigrantsko slovenačko nasleđe.

Nije bilo lako. Mnogo toga se zaboravilo – ili sahranilo pod slojevima stida i tajnosti.

Samo je jedna stvar izdržala.

Hrana. Posebno jedno jelo: Potica, najpoznatije jelo Slovenije.

Potica je hleb sa kvascem koji je toliko bogat da se kvalifikuje kao torta. Verzija moje porodice ima spirale od testa tanke poput papira, orahe sa cimetom i toliko puno meda da se lako može pomešati sa baklavom.

Ja spremam poticu svaki Božić. Do sada, tradicija je opstala kroz četiri generacije, počevši od moje bake i nastavljajući sa nekoliko rođaka i jednim mojim detetom. Za moju širu porodicu, ovo jelo je postalo jedna trajna veza sa našim korenima u istočnoj Evropi.

Pre pet godina sam krenula u misiju da saznam više o mom slovenačkom nasleđu i mojoj porodičnoj istoriji. Pokušala sam da priđem temi iz više pravaca: Čitanje. Trake za učenje jezika. Kratka, ali lepa poseta Sloveniji. Genealoško istraživanje. DNK testiranje. Provodeći vreme u slovenačkom holu u San Francisku. Ispitivanje moje majke.

Ove godine sam otkrila novi put ka razumevanju. Kuvanje.

Ne znam zašto mi je trebalo tako dugo vremena. Čini se kao takav očigledan put, da se vratim u kuhinju.

U januaru, odredila sam 2012-u kao moju godinu etničkog kuvanja. Spremila bih jednu slovenačku večeru tokom nedelje, oslanjajući se na moju malu kolekciju starih slovenačko-američkih kuvara. Bio bi to kulinarski povratak kući. Nisam znala šta me čekalo, ali sam mislila da će biti avantura. 

Još jedan utorak je došao. To je moj dan određen za slovensko kuvanje.

Delim kuhinju sa mužem i dve radoznale mačke. Moj suprug, inače glavni kuvar u porodici, pomaže sa prilozima. Mačke gledaju.

Trent, naša crna mačka, voli da skoči na šporet i kruži oko lonca. U poslednje vreme je naišao na neka iznenađenja kada gura nos tamo gde ne treba.

Jednu nedavnu noć, zurila sam u bačvu ključale heljde i pitala se da li će se zaista pretvoriti u one male okrugle knedle koje Slovenci zovu žganci. Druge nedelje, bacila sam ogromnu valjanu knedlu sira poznatu kao struklji u lonac ključale vode i nadala se najboljem. Uprkos mojim brigama, oba jela su bila ukusna – i neobična.

Prošle nedelje sam pokušala da napravim misterioznu supu od pasulja koje se moja majka sećala iz njenog detinjstva. Ona se čak sećala i slovenačkog imena, koje mi je ponavljala. Isprva, nisam mogla da ju shvatim. Napokon sam shvatila šta je govorila. Mislila je na "bleki", kvadratnu pastu koja definiše jelo, barem u njenoj porodici.

Izgleda da što više kuvam, to više se moja majka seća – seća se hrane, slovenačkog jezika, i njene porodice. Moje porodice.

Zajedno, ponovo otkrivamo prošlost. To je kulinarski povratak kući, dok se vrtimo u krug oko tog ključalog lonca koji se nalazi između nas.

Za više informacija o Blairinom putovanju kroz slovenačku kuhinju, pročitajte 21. maja Religija broj Kosovo 2.0 magazina (uključeni su i ukusni recepti)!

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: Andrea Manzati
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.