Ja sam emotivna pećinska žena: glasana, gruba i intenzivna. Ima svakakvih škrabotina na zidovima moje pećine, i na kraju sve pričaju istu priču. Pošto je evropska pećina, moj lik ne mora da ispuni američki san da zabavi publiku, tako da stvarno nije priča sa srećnim završetkom. Uglavnom samo delujem Bam-Bam o stvarima i nekako uspem da izađem iz situacije, izgledajući više flinstonski nego što sam prvobitno nameravala. Tako da razočaravam ljude i završavam svaku priču kao jedno-čovečna ekstravagancija previjanja rana.

Odrastajući u post-komunističkoj Bugarskoj, naučila sam kako da budem i lovac i skupljač. To je kulturna stvar. Mi samo radimo stvari po našem, i mrzi nas da pitamo druge za bilo šta. Posebno za pomoć. Mi sami radimo sve kroz život, sređujemo naše stanove, automobile, odnose, čak i sami sebi propisujemo antibiotike. I nisam sigurna da li je zbog toga što ne verujemo da drugi mogu da obave posao bolje od nas, ili je to zbog toga što smo jednostavno previše ponosni da tražim pomoć.

Moj stan u Bostonu je praktično nekoliko svetlosnih godina ispred moje pećine. Uglavnom je to zato što imamo radnike koji održavaju stan. Oni menjaju naše sijalice, i takođe mogu srećno da zaključim da me nijednom nije udarila struja od kada sam ovde. Ali i dalje sam veoma sumnjičava oko čitave ove stvari oko deljenja. Pravilni alter-ego, moj Bam-Bam ne deli osećanja. On samo snažno udara ljude po glavi kada se naljuti, i čeka da prođe trenutak. Zato jer ne govori o problemima, samo postaje razdražljiv.

S ove strane okeana, svi su bombardovani reklamama o knjigama za samopomoć, antidepresivima, terapeutima, kursevima za upravljanje besom, pomoćnim grupama i crkvama. I sve to nudi spašenje i mir. Sve zavisi od toga koliko novca možeš da potrošiš na to. Dakle, ljudi traže pomoć. I oni je dobiju. Kvalitet te pomoći, ponekad, izgleda pomalo sumnjiv, ali na kraju sam čin gaji veru u druge i, u izvesnoj meri, olakšanje.

Da li je to srećniji način života? Praktičniji? Više samo-očuvanja?

Ne znam, možda.

Nakon što sam preživela život u Sofiji i putovala po Balkanu, osećam se kao da mogu da budem potpuno uspešna u slučaju apokalipse, ali nisam sigurna kako da preživim u društvu koji zavisi o pomoći. Jer u pećini u kojoj sam odrasla, ljudi su išli kod psihijatra samo ako su ludi, uzimali pilule ako su bili bolesni i išli u crkvu ako su bili stari. Ja sam naučila da nalazim snagu u sebi, i da se nikada ne oslanjam na bilo kog drugog za pomoć. Što me dobro služilo ponekad, a ponekad me ostavljalo usamljenu. To je veza koja je osuđena na neuspeh, jer ne zavisi na deljenje, već se gradi na sumnji i paranoji da ako se desi da izađeš iz tvoje pećine da se družiš, ti ćeš ući u pakao. Jer pakao su drugi ljudi.

I tako je. Pakao jesu drugi ljudi, kada se držiš tame tvoje pećine gde je sve što vidiš lude senke, koje svakako mogu podsećati po malo na Hitchcock-a i da te nateraju da poludiš. Posebno jer ne možeš imati neku veze sa time što ne možeš da vidiš, zar ne? Ali proces izlaska iz pećine može biti isto toliko bolan i težak i besmislen kao što bi bio pokušaj da plivaš do druge strane okeana.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: Henrietta Harris
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.