“Grafiti? Misliš, pisanje na zidovima? To je ono što te brine?” Pitala sam, dok sam pokušavala da shvatim zašto to čini problem, obzirom da živi u zemlji gde su grafiti teško izvan uobičajenog. “Da”, rekla je, “svaki dan hodam po gradu, i svakog dana ih ima više”. Bila sam malo zbunjena u tom trenutku, i pitala se koliko je tekile ostalo u boci u njenoj tašni. Tek nakon nekoliko minuta pojasnila je svoju zabrinutost.

“Tokom mojih mnogih godina u ovom gradu, primetila sam korelaciju. Kada se politička situacija pogorša, zidovi počinju da izgledaju kao dečije sveske, gde se škrabotine preklapaju i nemaju smisla. Što više vlada zapostavlja komunikaciju sa ljudima, to se više komunikacije pojavljuje u obliku grafita. I zato sam zabrinuta. Više grafita, više kriminala, više nasilja”.

Da budem sasvim iskrena, pisanje po zidovima nikada nije zaokupilo moju pažnju, a kamoli ovakvu detaljnu interpretaciju. Ali njena hipoteza je imala smisla, barem u nekoj meri. U opštim crtama, postoji tekuća rasprava koja izgleda odražava neku vrstu jaza u društvu, bilo da je to društveno-ekonomski ili generacijski jaz, između onih koji smatraju da su grafiti umetnosti i onih koji ih smatraju vandalizmom – onih koji ih smatraju tačnim indikatorom društvenih problema i onih koji ukazuju na delikvente sa lošim namerama. Koja je svrha toga? I koje su, ako ih uopšte ima, implikacije grafitija i implikacije promene konzistencije grafitija?

Različiti oblici grafitija su postojali uvek, od praistorijskih pećinskih slika datiranih 30.000 godine stare ere, do stubova antičke Grčke i zidova Rimskog carstva. Ali koliko precizno odražavaju savremeni grafiti socijalno-političke tenzije? Možemo li zaista da protumačimo neku poruku u onome što je tinejdžer bojom u spreju napisao na neki betonski blok? Ili možda činjenica da je tinejdžer dovoljno pod uticajem da uzme sprej boje na javnom mestu je sama po sebi dovoljna indikacija. Uvek sam pretpostavljala da oni koji su spremni da ilegalno pišu po zgradama njihovog društva ne brinu za to društvo, ali možda je ustvari suprotno.

Tačka na koju je Meksiko pala na skali nasilja je tačka sa koje će biti veliki izazov da se oporavi. Ali preko okeana je region koji ima dovoljno problema da se takmiči sa Meksikom. I neizbežno, ova hipoteza ima potencijal da se ponovi na Balkanu. Izgleda da se tenzije ne rešavaju; užasna ekonomija i nelegitimna politika su savršeni sastojci za recept da korupcija procveta. Kao rezultat, komunikacija između vlade i njenog naroda izgleda da je umanjena. I kao što će svako ko je bio tamo da vam kaže, grafiti nije očekivan kao norma.

Ako je moja baka u pravu, nedostatak komunikacije i povećanje političke tenzije će se pojaviti na nekom drugom mestu. Samo će vreme pokazati, ali nadajmo se da će telepatski talasi između psihičkih zidova Guadaljara i cementih zgrada na Balkanu biti prekinuti stvarnim napretkom.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku. 

Foto: Guilherme Zauith

Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.