Bilo je to normalno: nikad nisam živela usred ogromne pustinje u muslimanskoj policijskoj državi. Ipak je neverovatno da je Saudijska Arabija bila u stanju da prevaziđe moje skoro kolonijalno iseljeničko hvalisanje. Bila sam skamenjena. Sunce je bilo suviše veliko. Vazduh je bio kao vuneno ćebe. Bilo kakav život se činio kao prevarenimim što je tamo. Ali bila sam tamo pod ugovorom da radim na godinu dana u gradu koji se činio... neverovatnim. Rijad je mreža od betona koja bruji od terenskih vozila i poprskana pejzažnim projektima koji upijaju puno vode i koji su instalirani da umire dragocene iseljenike grada koji nisu navikli na ovakvo vreme. Osećala sam se kao da pripadam isto toliko kao osetljivo cveće oprezno stavljeno u saksije na našu veštačku podlogu pored bazena.

Nakon što me pogodio kulturni šok, moj prvi instinkt je bio pisanje. Ok, moj dublji instinkt je verovatno bio da popijem džin i tonik na tremu i da se žalim o “domorocima” - bilo šta da se poduprem. Ali morala sam da pokušam da dam smisao stvarima, pa sam pisala. Ali, pišući u Kraljevini, o Kraljevini, je sumnjiva aktivnost. Prvo, ne možeš učestvovati u meri u kojoj želiš u globalnom razgovoru na ovu temu. Taj razgovor te dostiže kroz zagušeni filter nacionalističke i islamističke internet cenzure – ponekad zbunjujuće (nisam mogla da čitam ni moj ProAstro ljubavni horoskop ni Matt Taibbijevo izveštavanje o Okupaciji), možda zbog perverzno demokratske prakse blokiranja sajtova na osnovu otprilike 1,200 građanskih zahteva dnevno. Nisam čak ni razmišljala da posetim prodavnice knjiga i novina. Povremeno bih jedva posudila zastarelo izdanje Le Monde, dok bih inače videla samo Wordsworth Classics (gde dominira Jane Austen), Dan Browna, seriju Twilight, putne vodiče i – molim vas da dekonstruiše ovo – beskrajno primeraka Freedom (Sloboda) Jonathan Franzena.

Drugo, internet aktivnost je pod velikim nadzorom. Mala je verovatnoća da su moj e-mailovi pročitani, mada bih volela da mislim da je bar nekoliko agenata iz Saudijske države registrovao moje komentare na čudne geometrijske zulufe kralja Abdulaha. Ali pretnja nadzora je, naravno, preventivna, kao što je Foucault tvrdio o panoptičkoj arhitekturi zatvora. Svaki blog treba da bude registrovan pri Ministarstvu za kulturu i informisanje. Pisanje koje vređa verovanja saudijskih Vehabista je kažnjivo smrću zakonom odstupništva – sudbina sa kojom se novinar Hamza Kashgari može suočiti nakon nedavnog pisanja na Tweeter o Poslaniku.

Tako da nismo skloni da čujemo mnogo o Saduijskoj Arabiji dok predmet sam pisac nije van. Tada procveta mala industrija “moje ludo iskustvo u Saudijskoj Arabiji” memoara mojih kolega izbeglica iz kulturnog šoka, rangiranih od britkih (Carmen bin Laden, Qanta Ahmed) do podesnih radova koji se oslanjaju na senzacionalnu različitost Arapa da pričaju priče. Uzeli su mi pasoš i dali ga mom muškom čuvaru: tada kad sam znala da me Kraljevina stvarno drži za jajnike. Kada sam napisala članak “U religioznoj policijskoj državi, saudijske žene organiziraju senzacionalnu pobunu” za predstojeće izdanje Kosovo 2.0, moja glavna briga je bila da istražim svakodnevno iskustvo žena u Saudijskoj Arabiji a ne jednostavno da ispričam još jednu priču koja slavi njihovo žrtvovanje. Mnogo očiju sveta je na saudijskim ženama, ali vesti i popularna literatura imaju tendenciju da se usredsrede na uzak repertoar priča o sumnjivim napretcima ili nasilnim neuspesima ženskih prava. Kao što je Saudijska princeza nedavno ukazala, čak i najiskrenija Zapadna briga za saudijske žene je čudno (možda) udredetočena samo na pitanje vožnje.

Postoji mnogo toga da se kaže o Saudijskoj Arabiji i iznenađujuće malo je rečeno. Ključna tačka o gore pomenutom repertoaru je da se ignoriše sve što se dešava izvan javne sfere. I u tom propustu, zapadni mediji rutinski ućutkuju Saudijske žene, čija agencija je slavno ograničena u javnoj sferi, ali koje govore glasno u privatnoj i polu-privatnoj sferi. Šta više, način na koji žene javno deluju je često isuviše suptilan da bi to bila dobra, dramatična priča. Obraćujući pažnju na ove suptilnosti, bila sam fascinirana da svedočim kako prekrivanje radi protiv sebe, stvarajući intenzivnu (i ponekad intenzivno senzualnu) vizuelnu kulturu.

Ako svet čeka da se saudijske žene pobune, treba bi da započne da preusmerava pažnju sa dramatičnih javnih spektakularnih dela koje mediji prikazuju. Jer se pobuna dešava, a mi je propuštamo.

Za više informacija o Laurinom iskustvu u Saudijskoj Arabiji pročitajte njenu celu priču u Kosovo 2.0 časopisu “Religija”, koji će biti lansiran 21. maja!

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: Marie Fette
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.