Studiram međunarodne studije i francuski jezik i književnost na York Univerzitetu u Torontu, što me dovodi do svrhe moje posete Prištini. Program kojim sam ovde daje izuzetno visoku vrednost iskustvenom učenju i nezavisnosti. Poslednjih mesec dana programa studenti se rasprše po regionu i vrše male nezavisne istraživačke projekate o fokusiranim temama. U dizajniranju ovog projekta, htela sam da spojim moje interesovanje za jezike sa studijama mira i konflikta. Istražujem srpsko/albansku dvojezičnost u okviru albanske zajednice na Kosovu. Kosovo je post-konfliktno društvo gde jezik može da podeli ljude, a ne da ih ujedini, zbog urođenog aspekta jezičke raznolikosti. Interesantno je da se razmotri kako odnos između jezika može reflektirati odnos između srpske i albanske zajednice. Jezik je nešto blisko povezano sa identitetom, i ličnim i kolektivnim. Kroz jezik se izražvamo, stvaramo veze, i angažujemo se u komunikaciji sa drugima – kao socijalnim bićima zadnja aktivnost je jedna od naših najosnovnijih ljudskih aktivnosti.

Kako onda neko reaguje ako je, istorijski gledano, nečiji jezik bio tretiran kao inferioran? U bivšoj Jugoslaviji srpsko-hrvatski jezik je bio dominantan, čak i u relativno homogenoj albanskoj autonomnoj pokrajini Kosova. Nakon nezavisnosti, srpski i albanski jezik su nominalno jednaki na saveznom nivou. Ipak, po pukom broju govornika, a kamoli nekom drugom parametru, albanski jezik je dominantan. Ovo je ogroman pomak ili inverzija u hijerarhiji moći između dva jezika. Šta znači da danas tečno govoriš albanski, kada se sporno može reći da je to jezik otpora, ili oslobođenja, ili snage? Šta znači da danas tečno govoriš srpski, kada se sporno može reći da je to jezik istorijskog ugnjetavanja, ili davno prošle države Jugoslavije? Šta znači da govoriš oba? Ili, konkretnije, šta znači biti pojedinac u stanju da govori oba jezika i koji mora da izabere gde i kada da koristi jedan umesto drugog?

Uvek je nezgodno da budeš strani istraživač, pretpostavljam da je upravo ova teškoća iskustvo učenja. U stvarnosti, ako želim da pričam o odnosima moći onda ne treba uopšte da gledam dalje od dinamike moći između istraživača i istražene zajednice. To je pitanje koje je intenzivno prisutno, uglavnom neprijatno, koje se odnosi na niz etičkih razloga, i o kome se ne govori dovoljno. Ne želim da padnem u zamku takozvane balkanske izuzetnosti, ideja da su nekako ovaj region i njegovi ljudi fundamentalno drugačiji od ljudi bilo gde drugde. Da uradiš to je da izgradiš imidž stranca i da se odrekneš zajedničke ljudskosti. Pitanje jezika kao izraza moći i politike nije nešto ograničeno samo na Kosovo, ili na Balkan. Zemlje Magreba imaju ovu dinamiku, Izrael/Palestina ima ovu dinamiku, i Kanada takođe ima ovu dinamiku. Kao nekom kome je kanadski engleski maternji jezik i ko govori i francuski i engleski, to je dinamika koja mi je svakodnevno iskustvo. Kao naivna mlada istraživačica (čak i ova etiketa istraživača zvuči čudno), mislim da je važno misliti u smislu učenja od zajednice, umesto učenja o njoj, jer ovo zadnje podrazumeva tretiranje te zajednice kao objekat, Petrijeva posuda u laboratoriju. Lično, ja bih radije i mislim da je više fer da živim u Prištini i da smatram zajednicu kao moje učitelje, nego da gledam spolja i smatram zajednicu kao subjekat.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Ilustracija: MRK
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.