I zatim, moj narod nije baš da pripada trkačima; nama je potreban razlog da krenemo, i pored dobrih namera. Mi volimo kratke razdaljine koje ne zahtevaju velike napore, velike promene ili bolove u zglobovima. Nama trčanje deluje besmisleno. To je nepotreban znoj, kada se može obaviti lagano. Dakle, u našim očima, ljudi koji nastoje trčati, uprkos psima koji mogu juriti za njima, liče na Forest Gumpa. Slatko, ali apsolutno idiotski. Najveći napor koji smo uložili u nešto bio je '89-e, ali i tada je to bio kratak iskorak, što je samo izazvalo malu nelagodnost i blagu upalu mišića. I jedno i drugo su potpuno zaboravljeni veoma brzo.

I dok je '89-a bila mali korak ka demokratiji, to je bio veliki korak za one koji su odlučili da napuste zemlju. Za većinu onih koji smo to učinili, ideal Zapada, koji slavi usamljenost trkača na duge razdaljine, izgleda kapriciozan i hirovit. Jer ako ste uspeli da pobegnete iz društva u kojem ste odrasli, imate obavezu prema sebi da se ne zaustavite nekoliko metara od cilja. I zato što postoje i drugi diskretniji načini na koje možete da se borite za ono u šta verujete, bez da se uništite tokom procesa. Iako to takođe znači da će vaše herojstvo ostati lično, i neće učiniti da vam fanovi Bruce Willisa aplaudiraju.

Glavna razlika, po pitanju maratona, jeste da kod kuće niko neće navijati za vas ako pauzirate da uhvatite dah, ili ako potpuno odustanete. Zato što naše društvo nije ono koje toleriše neuspeh, umesto toga, ono se raduje kada ljudi ne postignu uspeh. Možda će vas plašiti prečesto, i to bi trebalo da bude dovoljno da poželite da dokažete da možete uraditi bilo šta. Ne postoji sigurnosni mehanizam koji će vam pomoći da se oporavite kada ne uspete. I to je takođe teška ljubav sve do cilja, jer vas niko neće ohrabriti, osim ako, naravno, ne smatrate sitno laskanje velikom podrškom egu.

Zapadno društvo, s druge strane, je pažljivo. Ono vas neguje i osećate se sigurno ako ne uspete, jer će uvek postojati neko da vas podrži kada odustanete. Možete unajmiti nekoga da vas ohrabruje pričom, i možete se osloniti na ljude da shvate da vaša depresija nije znak slabost, već naprotiv, emocionalna epizoda. Možete biti heroj. I da vas zbog toga hvale.

Kao neko ko je naučio da trči, pre nego što je naučio da pravilno džogira, nisam sigurna da li je ovo dobra ili loša stvar. I dok se kulturološki osećam kao dečko u invalidskim kolicima koji posmatra maraton, znam da sam, poput ostatka ekipe trkača izbeglica, uspela da prebrodim teže prepreke nego što je daljina da bi bila ovde gde sam sada. Takođe, bez ikoga da nam doda vodu, ili da navija za nas, kada smo se osećali kao da ne možemo učiniti sledeći korak. Jer tako Balkanski trening kamp fukcioniše.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.

Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.