Slede izvodi iz dnevnika koje sam napisao u Prištini, 1. januara:

Sinoć, nakon što sam slučajno pronašao džez muziku u knjižari, bio sam pozvan da proslavim doček Nove godine sa albanskom porodicom. Ja, slučajni surfer na kauču, tretiran sam kao specijalni gost – prvo poslužen, podstican da jedem više nego što sam mogao, i pitan dovoljno pitanja da se osećam kao zvezda šoua, pa čak darovan CD-om albanske muzike. Bilo je udobno, bila je to moja Božićna večer, i bilo je savršeno.

Vidim devojku koja svira klarinet na TV – ista koju sam upoznao ranije tokom dana u kafiću! Ona je ta koji mi je rekla da će me pokupiti večeras ako ne mogu sam da nađem put do Hamam džez bara! Naravno, obožavam ovo. Ovo se ne dešava tamo odakle sam ja.

U baru punom ljudi, dok pijem rakiju sa Nitom, upoznajem njenu prijateljicu i ubrzo saznam da je ona sestra nekoga sa kim sam nedavno pio pivo u Sarajevu. Šta? Mi smo daleko 12 sati vožnje autobusom.

U klubu, pokušavam da se prepustim muzici, ali ne mogu da prestanem da se povremeno osvrćem da vidim da li ko možda osuđuje čudnog stranca koji se sramežljivo sapliće i njiše u svojoj pijanoj izmaglici. Ne izgleda da je bilo koga briga.

Tri 18 godišnja dečaka su započela razgovor sa mnom, zbog cigarete koju sam hteo da zapalim. Nakon 10 minuta, ja sam impresioniran ne samo njihovim nivoom zrelosti (sasvim drugačiji od tipičnih američkih dečaka istog uzrasta ), nego i njihovim gostoprimstvom. Dok se oni spremaju da odu, ja pronađem cigaretu i još jedan latte na mom stolu, iako su znali da oboje imam u džepu. Razmenili smo Facebook adrese, rukovali smo se i poželili su mi sve najbolje.

Da, Priština ima svoje čudne stvari (ulica nazvana po bivšem američkom predsedniku, na primer), i ne, njen urbanistički plan, fizičke karakteristike i čistoća, ne doprinose njenom ukupnom nivou komfora. Ali, nakon četiri dana potpuno pozitivnih iskustava sa ljudima koje sam upoznao, otkrio sam da se osećam zaista veoma udobno.

Ono što sam video u Prištini je mesto koje ne može da dočeka da se oslobodi okova svojih susednih i međunarodnih uticaja, da joj se dozvoli da pokaže svetu kakva zapravo jeste. Njena slika u pojedinim delovima sveta kao mesta razorenog u ratu, “opasnog” mesta, nastaviti će da privlači turiste koji će doći jednom, zadržati se ispred Bill Clinton-a i sedišta EULEX-a, i otići u roku od nekoliko dana. Ali njena realnost intimnog, gostoljubivog mesta će odjekovati nekima, koji će to preneti drugima i žudeti da se vrate.

Mislim da je smešno da sam došao u Prištinu očekujući da osetim ožiljke sukoba, a udaljio sam se nežno dirnut žarom cigarete.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.

Ilustracija: Marie Fette

Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.