“Ali zašto?”pitala sam je.

“Biti ćeš tako daleko”, odgovorila je ona.

“Ali ću biti srećnija”, insistirala sam ja.

Ona je samo slegla ramenima i oči su joj zasuzile, njena teorija u životu je da porodice treba da se drže zajedno bez obzira koliko je to opterećujuće i besmisleno za pojedinca. Teorija, koja se može primeniti na celo naše društvo, je omogućila prelaz iz patrijarhata u režim stranke tokom 40-ih godina, ostavljajući protokomunističke Bugare duboko razočarane nakon 1989-e, kao da se ugasio neki kvazi-duh pripadnosti.

Ima nekoliko porodičnih zakona kojih treba da se pridržavamo tokom odrastanja: uvek se drži zajedno, uvek podržavaj jedan drugog i nikada ne prestaj da pomažeš tvojoj rodbini. Naravno, to je sve veoma lepo. Dok više nije.

Prirodno je za sve vrste životinja, uključujući i nas, homo-Balkanicus, da napuste jazbinu porodice i postanu samoodrživi. Avaj, to nije slučaj ovde. Iako ljudi ne žive lake živote, i treba da se bave problemima, postoji sveprisutni osećaj da će neko uvek biti tu da počisti nered. Roditelji će ti uvek dati novac kada ti je potreban, platiti za tvoje obrazovanje, telefon i hranu, pa čak će ti i kupiti kuću kada se oženiš. Baka će ti slati pakete sa hranom i stavljati novčanice u džep kada odeš u posetu. To stvara utisak da će se neko uvek starati o tebi, i to ti pruža malo podsticaja da uradiš nešto za sebe. Tvoji će rođaci biti uz tebe, čak i ako im se stvarno ne da.

Kada govorimo o zagađenju Zapadne kulture, mislimo o kolonizaciji sa coca-colom i brzom hranom, ali ono što mi često zanemarujemo je uloga pojedinca, i koliko se osećaju osnaženim. Retko ćeš sedeti u restoranu negde na drugoj strani bivše gvozdene zavese i čuti majku da viče svojoj deci da ne treba da trče jer mogu pasti. Deca će trčati. Oni će pasti. Biti će stavljeni hanzaplasti i večera će se nastaviti. Mame se neće previše brinuti o deci, i deca će i ipak preživeti.

Naravno, to bi se smatralo stidom ovde. Ljudi će te suditi, oni će pričati i pokazivati prstom ako ne disciplinuješ svoju decu. Oni ti čak mogu i prići i ponuditi prijateljski savet. Što je i razlog zašto često koristimo frazu “Šta bi ljudi rekli/mislili?” Ti mitski “ljudi”, o čijem sam se identitetu često pitala kad sam bila dete, su dvo-proizvod tog mehanizma preživljavanja koji nas drži zajedno, sve dok naše porodične veze ne postanu paukove mreže.

Možeš misliti o tome u smislu “Lost” serije. Imaš raznovrstnu grupu ljudi koji su se srušili na ostrvu, a onda imaš i Druge. Obe grupe se osećaju ugroženim jedan od drugog, obe postupaju ludo i pokušavaju da se drže zajedno. I to je isto toliko zbunjujuće, i poziva na formiranje svakakvih vrsta disfunkcionalnih ko-zavisnih odnosa.

Mi očekujemo mnogo jedan od drugog, i ta velika očekivanja nas čine da se osećamo ograničenima. Ne kažem da treba da radimo eskimsku stvar i napustimo naše stare ljude na blokove leda da bi oni tamo umrli, ali verovatno bi trebalo da počnemo da se rastajemo sa pre-globalizacionim pojmom porodičnih klastera, klanova i kontinuiteta nasleđa. Jer stvarno ne radimo uslugu jedni drugima kada stvaramo atmosferu super bezbednosti, i vičemo “vuk” čim vidimo neki oblutak na putu.

“Time što je dala mom bratu ime (koje je ona želela), moja je mama razbila tradiciju staru jedan vek u imenovanju muškaraca u našoj porodici istim imenom”, rekao je jedan moj prijatelj. Mislim da ću odabrati da hodam stopama njegove mame i napustim matrijarhalnu suknju moje bake. Odbijajući je kao mog ličnog Isusa znači da neću koristiti pomenutu suknju kao padobran kada počnem da padam. Ali mislim da bi radije uložila moju veru u hanzaplaste i moje klimavo junaštvo.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Foto: Malingering
Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.