„Svetli srećni ljudi“ mi ne pomažu da poželim da kažem bilo šta vredno pisanja ili (još važnije) vredno čitanja. Mene u tom aspektu interesuju problemi, frustracije, nepravda, pa sam pomislio „da li je to dobro za misiju pod nazivom Kosovo 2.0?“, jer je ono što mi želimo da promovišemo naš voljeni „deo Zemlje“ (pozajmljeno od blogera na 2.0). Ali mi nije trebalo puno da se bacim na zadatak, iako je i dalje postojala sumnja u mojim mislima šta će ljudi reći ako nedeljama pišem o tome kako je Vlada korumpirana, kako ljudi ne poštuju slobode drugih ljudi, kako se isplati da se ne poštuju ovdašnji saobraćajni zakoni i svi oni problemi sa kojima se suočavamo u svakodnevnom životu.

Dvadesetogošnja opsesija za stvaranjem imidža

Siguran sa da će mnogi (nakon što pročitaju ovaj blog) doći i reći da je ono što radim pogrešno i da mi treba da budemo „pažljivi o slici koju šaljemo svetu“. Neverovatno je koliko Kosovari misle o tome kako svet vidi Kosovo. Nikada u mom životu nisam video ljude koji su toliko opčinjeni time kako ih svet vidi.

Ali, opet, ko može da nas krivi. Krajem devedesetih, na primer, naši životu su zavisili od sposobnosti zemalja NATO-a da ubede svoje ljude da odbrane Kosovare od srpskog režima preko vojne akcije. Ali, to je, u stvari, počelo mnogo ranije, na samom početku borbe, kada smo znali da nećemo moći sami da se oslobodimo režima bez pomoći velikih „svetskih sila“.

Dvadeset godina kasnije, borba i dalje traje zbog neizvesnosti sa priznavanjem nezavisnosti Kosova i borbom srpske Vlade protiv toga. Sada, mogu da kažem da je to postalo deo nas – pod kožom nam je. To je postalo toliko veliko u vreme kada se nešto stvarno loše desi, kada je neko ubijen ili nešto slično, ljudi kažu: „To nije dobro za naš imidž pre ovog [međunarodna konferencija i samit]“… alo!!! Ljudi su mrtvi. Kako možete da mislite o tome. Ali pretpostavljam da ljudi mogu.

Ponekad mislim da kada se negde u zapadnom svetu nešto desi, kao npr. u Americi ili Britaniji (zemljama koje su nam pomogle protiv srpskog režima) i Kosovari odlaze i pale sveće ispred ambasada ovih zemalja, oni to rade samo da bi im se još jednom zahvalili što su im pomogli u teškim vremenima (samo zbog stvaranja slike u očima ovih zemalja). Moram priznati da je to ponekad prava stvar, nemojte da me pogrešno shvatite, ali i dalje ne vidim ljude koji pale sveće za istok ili jug, kada se ponekad tamo dese loše stvari. Ne mogu da na to ne mislim kao na farsu više nego na sažaljenje.

Bri 2.0

U „Očajnim domaćicama“ (nikada nisam ni pomislio da ću dobiti nešto korisno od ove emisije, ali, kao što vidite, nikad se ne zna) postoji lik koji se zove Bri. Ona tako očajno pokušava da prikaže pozitivnu sliku u očima ljudi oko nje da je jednom čak glumila trudnoću, upravo pre usvajanja deteta, tako da svi pomisle da je rodila. Došao sam do razmišljanja: „Ne želim da pišem o Bri 2.0“. Ne želim da Kosovo 2.0 izgleda kao one reklame koje finansiraju Vlade koje te nateraju da poželiš da živiš ceo svoj život u tom deliću zemlje (ili mora) koji reklama promoviše.

Oljuštiću je

Ja, lično, vidim uspeh Kosovo 2.0 ukoliko uspemo da promovišemo Kosovo onakvim kakvo je, sa svim plusevima i minusevima, sa svim svojim prednostima i slatkim (ili manje slatkim) slabostima – što iskrenije – kao Banana Republiku Kosovo. Dakle, pozdrav za iskrenost. Pozdrav za samokritiku kao vrlinu. Pozdrav ljuštenju banane.