“Živimo u prvom činu apokaliptičnog filma. Znate, sa svim zlokobama i čudnim vestima?” To je objavio na njegovom Tčitteru Rodger Ebert pre nekoliko dana. Oni koji su sujeverni složit će se, skeptici će se smejati ovim zloslutnim pojavama, ali istina je, da šta god da se desi, John Cusack  se neće pojaviti da zaustavi vreme i spasi čovečanstvo. Imajući u vidu ovaj i druge filmove sa motivom apokalipse, sećam se kad sam bio dete i da sam gledajući film “Deep Impact” (Duboki udarac) pomislio: Zar ne bi bilo divno da se tako nešto desi svuda i da Kosovo ostane jedina zemlja svetu na koju apokalipsa ne utiče, tako da bi svi patili da budu prihvaćeni u ovom našem komadu zemlje, malom i beznačajnom. A onda, zamišljao sam scenarije u mojoj glavi, gde bi se svaka porodica dobrovoljno ponudila da ugosti svetske zvezde u svojim domovima, obezbeđujući im smeštaj i hranu. Sećam se kako sam kategorički bio odlučen na “usvajanje” Angelina Jolie (koja u to vreme nije bila deo putujućeg cirkusa). Takođe, Shakira je u to vreme upravo postala poznata široj javnosti, i verovatno sam mislio da će njeno prisustvo biti alla-Žade gest, koja bi nas zabavljala sa njenim orijentalnim plesom tokom naših porodičnih sastanka.

Dok su godine prolazile gledao sam i druge apokaliptične filmove, i isto mišljenje mi se uvek vraćalo. Zvezde i okolnosti bi se promenile, ali centralna ideja je ostajala neoštećena. Poslednjih dana, sa svim ovim “upozorenjima”, vratila mi se ista misao. Ali sada, ne mislim koje ću poznate ljude da spasim, jer se nadam i imam uzbudljive koncepte kako da iskoristimo ovu situaciju za naše lično i duhovno zadovoljstvo.

Recimo da je subota uveče u julu i raspoloženje je iznenađujuće idilično. Ođednom, najveći svetski mediji informišu stanovništvo na Zemlji da će ogromni asteroid pogoditi našu planetu i sve države će biti potpopljene, bar na nekoliko meseci. Neobjašnjivo, jedina zemlja na svetu koja će biti netaknuta, je mala, nepoštovana polu-zemlja u jugoistočnoj Evropi: Kosovo. Metalna i nevidljiva kupola je iznad njene teritorije i dovoljno je jaka da se odupre direktnom sudaru sa asteroidom, a još više morskim talasom koji će doći sa Jadrana i šire. Ko god da je dizajnirao i postavio ovu metalnu kupolu, napravio je mala vrata na određenim graničnim prelazima, tako da se naša dijaspora može vratiti kući.

U pitalju je nekoliko sati, pre nego se zemlja koja je nekada bila zaboravljena, pretvori u centar svetske pažnje. Sledi nezamisliva panika i nakon što se ljudi zaista ubede da stvarno ne postoji nijedno drugo sigurno mesto na svemiru, svi krenu prema istim koordinatama. Ja se relaksiram na terasi i razmišljam o nekim stvarima.

Vlade zemalja koje nisu priznale Kosovo, kako se one osećaju sada? Normalno da je Ministarstvo Vanjskih Poslova izjavilo da nijednom građaninu ovih zemalja neće biti dozvoljeno da uđu. Rusija, će nestati. Kina, će nestati. Kako je to tužno.

Dick Marty i Karla Del Ponte. Kad bi asteroid udario, da li bi se plašili da uđu na Kosovo od straha da će im neko ukrasti organa? Pošto bi ih mi, bez sumnje, prihvatili. Ili će ostati verni svojim humanističkim izjavama i umreli držeći glave visoko?

Svi novinari, autori, reporteri i kamermani koji su prikazivli Albance kao lopove, kriminalaca, nepismene i ljudi niskog nivoa? Svi pod vodom, zajedno sa holivudskim znakom.

Zatim još jedna kategorija, oduševljena vlašću: svi zaposlenici stranih ambasada koji su odbili vize ljudima bez ikakvog legitimnog razloga. Albanci na Kosovu odluče da je vreme da se osvete, i odrede dve one kojima su odbijene vize da služe na graničnim prelazima kao zaposlenici za prihvatanje ‘izbeglica’. Dugi redovi se stvoraju na ulazima, a takođe i podzemni kanali koji služe kao odlazak za one kojima se odbije ulaz. Žena, sada bivši radnik ambasade jedne od EU država, približava se graničnom kiosku sa dvoje dece.

“Molim vas, dozvolite nam da uđemo. Imam dvoje dece i treba nam sklonište samo dok se ne smire vode”- moli ona.

Granični zaposlenik, starica puna mržnje, nije mogla biti prisutna na venčanju svoje ćerke u Belgiji. Nikada više nije videka ćerku, jer je ona umrla u nesreći tokom medenog meseca. Arogantna, zaposlenica uzima pasoš gospođe sa decom, zapisuje podatke u sistem i odgovora “Žao mi je, ne možete da uđete”.

“Ali molim vas, bit ću ovde veoma kratko. Neću vam iskoristiti vaše državne resurse. Pokažite malo milosti, preklinjem vas “- kaže bivša zaposlenica strane ambasada, glasom koji se trese.

“Oh, vi to ne možete da dokažete. Trebali ste doneti sedam milion dokumenata da potvrdite da se nećete pretvoriti u imigranata. Vaš zahtev je odbijen i sada vas pozivam da se maknete iz reda kroz podzemni tunel” – odlučuje zaposlenica, naredivši gospođi da se pomeri.

U tom trenutku, gospođi iz ambasade, stotine Albanaca kojima je odbila posete Evropi, izlaze ispred oči. “O, Bože, zašto sam bila toliko zlobna” – pita se, a zatim pokušava da racionalizuje krivicu sebi podsećajući se da je to bila samo državna politika.

U međuvremenu, neki turski građani prelaze granizu bez ikakvih problema. Njima nisu potrebne vize.

[Glas novinara se čuje u pozadini iz TV-a unutra]

“Još jednom, bilo je brojnih nepravilnosti u drugom krugu izbora. Sve veće stranke su krale glasove. Završili smo”.

Probudim se. Sanjao sam. Realnost me udara teško, ali barem ima samo nešto dobro u svemu ovome. Makar ne treba da gledamo reklamu na televiziji tokom narednih izbora, gde Hashim Thaçi, sa svojim ekstremno atraktivnim osmehom, kaže: “Imao sam tri želje u mom životu. Jedna, da postanem premijer. Druga, da proglasim nezavisnost, i treća, da spasim čovečanstvo od izumiranja. Bio sam uspešan u svim tri”.

Plaši me pomisao da bi on i njegovi ljudi preuzeli zahvalnost za stvaranje nebeske kupole i spašavanje ljudske rase, isto kao što preuzimaju zahvalnost za sve pozitivno što se dešava kod nas. Kažem sebi “Možda je bolje da ostanemo zaboravljen za još neko vreme, dok ljudi kod nas ne počnu da glasaju sa odgovarajućim delom tela, a ne rektumom”.

Originalni članak je napisan na engleskom i albanskom jeziku.

Foto: Aurelio Laloni