“Maršal Tito je izuzetno voljen za mrtvog komunističkog diktatora. Čak i iz američke perspektive, ja sam uvek imao prilično pohvalan utisak o njemu. On je bio poput diktatora koji se brinuo; minimalna kršenja ljudskih prava, istinita podrška naroda... Sve u svemu, nije strašan momak da se obožava”.

Osim što je ovo potpuno neosnovana izjava, ona postavlja pitanje koje se ponavlja na ovom sajtu: Jugonostalgija. Tako da bi trebali da razjasnimo nekoliko stvari.

Slaviti uspomenu na Jugoslaviju kao miroljubivu državu je laž. Ona je bila strano nametnuta “unija” održavana zajedno putem ugnjetavanja. Bila je omogućena neznanjem spoljašnjeg sveta o inherentnim unutrašnjim razlikama između naroda na Balkanu na kraju Prvog svetskog rata. Pokušano eliminisanje etničke pripadnosti kroz prekomerno ograničavanje etničkih prava (npr. jezika i verskih prava) podstaklo je ideju kolektivnog jugoslovenskog identiteta. Ljudi koji su se protivili ovom identitetu su bili uhapšeni ili ubijeni. Dakle, ako pod “miroljubivom” mislite na “tihu”, onda da, bila je to miroljubiva država. Bilo je veoma malo unutrašnjih borbi, jer je bilo kakva potencijalna pretnja režimu bila eliminisana.

Da se Jugoslavija obeležava kao država gde su se ljudska prava minimalno kršila je laž. Ona je imala najveći broj zatvorenika od svih komunističkih država koje su stvorene nakon Drugog svetskog rata. Posvetila je dva cela ostrva za radne logore u stilu gulaga; Goli Otok za muškarce i Sveti Grgur za žene. Broj zatvorenika nije poznat, ali je procenjeno da je ukupno bilo blizu 100,000 zatvorenika. Među zatvorenicima je bio Adem Demaçi, koji je bio zatvoren skoro 3 decenije zbog njegove borbe za etnička prava albanske manjine. Alija Izetbegović je bio drugi zatvorenik. UDBA je bila jedna od najagresivnijih organizacija tajne policije svoga vremena. Knjiga pod nazivom Čuvari Jugoslavije, koju je napisao bivši agent, pojavila se 2002-e u Bosni i Hercegovini, objavljujući hiljade konkretnih imena agenata koji su bili stacionirani po celom svetu i imena njima dodeljenih meta. Enver Hadri je bio meta. Isto kao što je bio i Kadri Zeka, Bruno Busic, Vehbi Ibrahimi, Stjepan Đureković, Nahid Kulenović i braća Gërvalla.

Slaviti uspomenu na Maršala Tita kao “diktatora koji se brinuo” je laž. Pokret nesvrstanih koji je on osnovao namerno se poigravao i sa komunističkim i sa kapitalističkim blokom, dok je održavao izoliranu državu, a za uzvrat je smanjio opasnosti po sopstvenu vlast. Nije bilo političke opozicije u Socijalističkoj Federalnoj Republici Jugoslaviji, niti je ikada bilo direktnih izbora za skupštine na regionalnom ili saveznom nivou. Maršal Tito je bio diktator i on je radio ono što diktatori rade: izoluju svoje države dovoljno da bi obezbedili sopstvenu moć na račun naroda.

Ljudi obeležavaju Jugoslaviju kao mesto ekonomskog prosperiteta, gde su mogli da udobno žive i da slobodno putuju širom sveta. Ono što se zaboravlja je da je bogatstvo bilo distribuirano uz neporecivu diskriminaciju regiona koji su donosili najviše profita putem industrijalizovanog rada, a u korist regiona koji su nastavili da se oslanjaju na neproduktivnu poljoprivredu. Ono što se previđa je činjenica da ova era navodnog “ekonomskog prosperiteta” nema nikakve veze sa samom državom. Ono što se ignoriše je da je u vreme raspada, zemlja koju mnogi obeležavaju kao “prosperitetnu” imalu stopu inflacije od 583%.

Tito je mrtav, Jugoslavija je mrtva, komunizam je srećom izvršio samoubistvo. Jugonostalgija treba odmah da nestane.

Zbogom, Jugoslavijo.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.

Ilustracija: Marie Fette 

Stavove, mišljenja i komentare objavljene na BLOGU nisu neophondo onih na Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentari na blog pričama. Sve komentare koji podstiču i ohrabruju govor mržnje ili diskriminacije će biti uređene.