Naša predsednica Jahjaga u decembru je dala intervju za Washington Times. Kada su pitali Jahjagu o budućnosti Kosova, rekla je da Kosovari treba da prevaziđu prošlost, da ne ostanu zaglavljeni u lošim stvarima prošlosti, nego da gledaju prema budućnosti. Njena poruka je namerno bila optimistična i inspirativna, i potrebno nam je malo optimizma i inspiracije. Ali, ne slažem se sa pozadinom onoga što je rekla predsednica.

Nije nam potrebno manje istorije. Treba nam oslobođenje prošlosti. Obrazlažemo mnoge naše socijalne zveri “istorijskim okolnostima”. Odavde proizlazi naše divljenje svemogućim figurama (živim i mrtvim). Odavde potiče i naše uverenje, ponekad neiskreno, da idemo “napred”, prema “Evropi” , prema “Zapadu” – “prevazilazeći” prošlost, kao da je stepenica koja se može prevazići bez da se o njoj razmišlja dva puta. Nije nam potrebna pojednostavljena istorija, gde Srbija i Kosovo šetaju ruku pod ruku prema Evropskoj Uniji, kao dva prijatelja. Ili istorija gde je PDK dobila rat, gde je Ibrahim Rugova bio kosovski Gandhi, ili gde je Kosovo simpatija zapadnog sveta. To su priče koje previđaju dubinu i raznovrsnost konteksta i ljudi. Zamorne su.

Želim komplikovanu istoriju. Želim javni diskurs gde ne dominiraju samo veliki ljudi ili nepogrešivi intelektualci. Ako ne poštujemo koliko smo mi i naše kolektivne priče složeni, onda smo osuđeni da živimo u tiranski jednostavnom svetu. Na kraju intervjua Jahjaga je rekla da i danas plaćamo cenu prošlosti. Ovo je istina, ali ne u Jahjaginom smislu. Naš problem nije u tome što i dalje mrzimo Srbe. Problem je u tome što možemo postati opresivni prema sebi, istim tehnikama koje su nekada korišćene da nas potisnu. Ovo se vidi u našoj nesposobnosti da tražimo doplatu za rane prošlosti i u našoj spremnosti da ponovimo zlobnosti prošlosti. Šta su drugo registarske tablice “Proba”, osim ponavljanje vremena kada su se Albanci sa Kosova tretirali kao problem, prosto jer su postojali? Kako nije ovo ponavljanje vremena kada je biti Albanac značilo hiljade malih i svakodnevnih neprijatnosti? Znam da nije uvek bilo tako i za sve, ali sam uverena da a) ti ljudi čine manjinu, i b) “zlatno doba” Albanaca u Jugoslaviji je započelo otvaranjem Univerzitetu u Prištini 1970-e i završilo se protestima 80-ih. Nakon opresije, deportacije, rata i bombardovanja, vratili smo se na sporazum koji znači stari odnos. Razlika je u tome da smo pre rata znali da je taj odnos funkcija okupacije, ali je sada počela da se legitimizira iznutra i hvali kao dostignuće u pregovorima.

Ovo bi trebalo da nam smeta. Blagoslov “Probe” od ljudi koji su dužni da se staraju o dostojanstvu Kosovara je zabrinjavajući. Nema dostojanstva kada registarske tablice tvoje države treba da se pokrivaju “privremenim” tablicama u susednoj državi. Šta znači “privremeno”? Da smo mi privremeni, zajedno sa našom državom. Stvari bez istorije su obično privremene.

Originalni članak je napisan na engleskom jeziku.
Foto: Jonny Wan

Stavovi, mišljenja i komentari objavljeni na BLOGU nisu neophondo oni Kosovo 2.0 redakcije. Takođe, sajt zadržava pravo da obriše, odbaci, ili na drugi način ukloni bilo koje stavove, mišljenja i komentare na blogove. Svi komentari koji podstiču i ohrabruju govor mršnje ili diskriminacije će biti uređeni.