Q&A sa Edi Ramadanijem

"Midiji uništavaju jedan od najstarijih jezika" 

Edi Ramadani (Priština, 1972) ima u svojoj kući jedan mali muzej italijanskog fudbalskog tima Juventusa – "TV [stanica] je jednoga dana došla u njegovu kuću da ga poseti!˝– Njegov deda, načitan čovek, naučio ga prve reči na esperanto jeziku, takozvanog univerzalnog jezika kojeg na žalost samo mali broj zna. Od 2005 godine, Ramadani je uložio sve napore u svojoj akademiji jezika, Britannica, i među svojim studentima je napravio ime kao jedan karizmatičan profesor. On govori italijanski, engleski, albanski, srpsko-hrvatski i turski, a ako se koncentriše takođe španski i grčki. Kosovo 2.0 se srelo sa njim da govori o obrazovanju, jezicima i budućnosti.

K2.0: Šta dolazi prvo, vaša ljubav prema Juventusu ili vaše sposobnosti u italijanskom jeziku?

(Smeje se) Juventus je bez sumnje uticao na mene da studiram italijanski, da volim Italiju i da počnem slušati Eros Ramazzotija.

K2.0: Kada ste počeli učiti italijanski?

Kada sam imao otprilike 15 godina počeo sam učiti italijanski sa mojim dedom, zato što je i on bio učitelj. To radim već dosta dugo vremena – predajem engleski i italijanski već dvadeset godina. Prvo sam počeo sa italijanskim, četiri ili pet meseci pre nego što sam počeo predavati engleski. Počeo sam kao dobrovoljac u Katoličkoj Crkvi, kada sam još bio student.

K2.0: Rekli ste da je vaš deda takođe bio profesor...

Da, Beqir Kastrati. On je bio profesor koji je pripadao grupi iz Elbasana, veterana u prosveti. Oni su otišli u Albaniju da bi se obrazovali i onda su došli ovde. On je bio profesor matematike i francuskog, ali je takođe govorio italijanski, turski i esperanto. On mi je dao neke knjige o esperantu kada sam bio mlad, zato što sam bio veoma znatiželjan da vidim kako se stvorio taj veštački jezik. Tako da sam sa njim počeo učiti svoje prve reči na esperantu.

K2.0: Da li ste oduvek želeli da postanete profesor jezika?

Oduvek sam voleo da se bavim jezicima...Mnogo puta sam pričao mojim studentima ovu priču … Ja sam želeo da studiram farmaciju, mislio sam da je farmacija veoma humanitarna. U ono vreme ja sam već govorio četiri jezika, ne shvatajući da je to moj poziv...Da bi studirao farmaciju trebao sam otići u Hrvatsku, tako da sam mislio da će to dugo potrajati … Bila je dobra odluka [da ne studiram farmaciju] i na kraju zato što je rat započeo godinu dana kasnije u bivšoj Jugoslaviji. Posle nekoliko godina, sanjao sam da otvorim jednu školu.

K2.0: Tokom rata mnogi ljudi su bili deportovani u druge zemlje, oni su živeli van zemlje i mnogi se vraćaju sa znanjem različitih jezika, kao nemački, engleski ili italijanski. Kako može kosovsko društvo izvući maksimum iz ovoga?

To je veliki dobitak, a to je nabolji dobitak za [nečiju] profesiju. Ja imam jednu izreku koju govorim mojim studentima: ako želiš biti lider u tvojoj profesiji moraš učiniti nešto različito od ostalih. Preko jezika oni proširuju svoje horizonte, donose mnogo stvari, postaju najbolji doktori, najbolji arhitekti, zato što se ažuriraju od razvijenih zemalja.

K2.0: Imajući u obzir broj međunarodnih institucija i organizacija sa sedištem na Kosovu, ali takođe i ogroman nivo nezaposlenosti, koji je novi jezik koji biste vi rekli da je najboje da se počne učiti?

Pa, zavisi od interesovanja jedne osobe. Španski, na primer, jedan je od službenih jezika u 18 država, dakle taj jezik bi pobedio sve druge, a onda imamo Google, London, literaturu...i uticaj Hollywooda je učinio svoj posao. Doktori u našoj zemlji bi trebali učiti nemački. U našoj školi broj studenata koji uče nemački je rapidno porastao zato što oni mogu naći posao što je fantastična profesionalna mogućnost.

K2.0: Na kraju jezik je verbalno predstavljanje jedne kulture, zar nije?

Apsolutno, onog momenta kada naučite jedan jezik vi ste kulturni ambasador. Bez toga to nema smisla.

K2.0: Kada ste bili u školi, da li je bio neki učitelj na kojeg ste voleli da ličite?

Samo u osnovnoj školi. On je bio fantastičan i dao mi je ogromnu inspiraciju. On se zvao Tom Pergjoka, nikada ga neću zaboraviti. On je bio Albanac Katolik, i nakon njega nikada nije bio niti jedan.

K2.0: Šta mislite da treba da ima jedan profesor da bi bio dobar profesor?

Ono u što ja jako verujem je kreativnost.To je bio moj motor kroz sve ove godine. Rutina ubija ljude, oni ulaze u kolektivnu depresiju. Dakle, dobro je dati studentima šansu da se čuju, stvarati unutar njih tu kreativnost i ponekad govoriti o stvarima koje su van teme zato što oni žele da se izraze, dokle god je to na engleskom ili na jeziku koji predaješ. Mislim da dobar profesor ne mora biti previše liberalan, ili previše strog. I trebate znati kako da kažete ne. Iako mislite da kažete da, morate reći ne. Paulo Coelho je rekao da učitelj nije onaj koji predaje, nego onaj koji vas inspiriše da izvadite ono što već znate, da date najbolje od sebe.

K2.0: Šta obično inspiriše vaše studente da uče jedan nov jezik?

To im otvara vrata Europe i bilo gde drugde. Nije da stundeti samo sanjaju o tome da odu van zemlje. To je takođe trend, moderno, „in“. Mnogo puta mi pravimo šale i kažemo momcima da su devojke ambicioznije, naročito u našoj školi. I mnogo puta kažemo momcima "ako ne učiš jezik, nećeš ići na sastanak sa devojkom.." [smeje se]. To je motivirano sa povećanom mogučnošću za zapošljenjem, ali naročito za studiranje, zato što maldi ljudi postaju ambiciozniji.

K2.0: U smislu jezika i obrazovanja, koju vrstu usporedbe možete da naprate između perioda kada ste vi bili student i danas?

Sada oni imaju više mogućnosti, što je dobro. Studenti imaju više mogućnosti da uče francuski, i mnoge privatne škole takođe imaju mnogo časova nemačkih lekcija, ili čak italijanskog. Latinski stoji ali samo za medicinu ako ne grešim. Sada je pristup fantastičan.

K2.0: Možemo reći da je Kosovo najizolovanija zemlja u Europi. Da li je to veliko ograničenje za ljude sa Kosova da uče nove jezike?

Ljudi putuju mnogo, ali ne onoliko koliko bi mi želeli. To oupšte nije pravedno, ali mladi dolaze do tog pristupa. Oni znaju koji je zadnji hit, poslednji film, zato što koriste mnogo internet, dakle ljudi govore jezike. Oni nemaju stalni kontakt sa internacionalcima u smislu angažovanja u debatama, projektima i kritičnog mišljenja. Ne mogu se angažovati sa jednim šveđaninom ili fincem u jednoj grupi ljudi i da govore o nekim tabu temama. Mi to pružamo u našoj školi, mi stvaramo debate, mi smo govorili o pitanju lansiranja Sex od strane Kosovo 2.0, pričali smo o homoseksualnosti, imali smo debate za i protiv abortusa, razgovarali smo o smrtnoj kazni, ne postoji limit. Ideja je da postoji više kritičnog razmišljanja.

K2.0: Neki put mnogi razgovori među albanskim govornicima postaju gotovo bilingualni u jendoj mešavini albanskog i engleskog. Da li televizija prouzrokuje to? Da li je to dobro?

Ako me pitate o rečima, ja sam potpuno protiv onoga što se sada dešava sa albanskim. Mediji potpuno uništavaju jedan od najstarijih jezika. Oni donose engleske i italijanske reči u albanski jezik, sa jednim veoma pomešanim naglaskom. To zvuči veoma loše. Pokušavaju da zvuče inteligentno, ali izgledaju kao snobovi, zato što mi već imamo te reči. Kada imate reč, vi je ne uzimate, zato što se to zove barbarizam. Kada nemate reč vi je uzmete i to se zove posuđivanje. Ovde ljudi ne posuđuju, posuđivanje je dobro. Vi imate albansku reč 'shije' i gledate TV i voditelj ne kaže 'shije', on kaže 'gusto', što je italijanski, i mnogi ljudi to ne razumeju. Neko kod kuće može reći "da, to zvući pametno, ali ja nisam shvatio šta je mislio ". Meni se to ne sviđa. Žargon je veoma različit, on je dozvoljen svuda. Mussolini, koji očito nije bio dobra osoba, to je prekinuo u Italiji. Nauči dvadeset jezika ako želiš ali odluči koji jezik govoriš. Neko misli da je to pametnije ali to nije tako. Na primer mi imamo tri religije, sa različitim nazivima koji dolaze iz različitih jezika. Vi imate vernike muslimane, katolike i pravoslavne, to je različitost. Sve to je ujedinjeno pod jezikom … Istorija nam neće oprostiti zbog gubitka našeg jezika ali to se dešava.

Foto: Majlinda Hoxha
Ilustracija: Cat Sidh