Riječ preuzima nova filmska generacija sa Kosova

Snimanje je bilo pravi izazov jer se Priština u međuvremenu drastično promijenila. Samo nekoliko lokacija je ostalo netaknuto.
Što se tiče grafita na srpskom, naravno da su išarani i prešarani, tako da smo ih morali rekonstruisati. Dobili smo odobrenje policije, ali onda se desilo nešto interesantno. Na Ulpijani se jedna žena zabrinula zbog grafita — nije znala šta

Dok sam snimala, sve što sam imala od opreme bila je kamera. U selo sam odlazila kolima. Vozila bih pa bih stala, snimala i kucala na vrata. Otvarale bi mi žene.
Većina njih nikad nije upisala srednju školu, a pritom su neke završile samo četiri razreda osnovne. I nepismene su. Uglavnom, iznijele bi kafu i porazgovarale sa mnom. Svaka od njih je pominjala školu — govorile su mi kako su htjele da se dalje školuju, kako su htjele da završe školu, ali nisu mogle… Govorile su mi o neispunjenim

Skoro svake godine dođem ovdje na Kosovo — da sam bliže svojoj porodici i svojoj zemlji. Zato mi je bilo lako snimati ovdje. U radu na ovom filmu konkretno uživao sam jer sam mogao provoditi vrijeme sa svojima te ih uključiti u film. Sve sam ih stavio u film.
Kad nećak donosi drva ocu — njegov otac je u stvari moj otac. Tu je i scena u dnevnoj sobi, gdje je čitava moja porodica — ujak, rođaci, tetke, mama…
To mi je bila najmučnija scena, i to ne zato što mi je bilo teško natjerati porodicu da glumi, već zato što mi je bilo teško snimiti nešto tako lično sa njima i eksponirati se. Na kraju su dobro odglumili i zabavili se. I konačno su se upoznali sa mojim prijateljima_cama iz Francuske. Iskoristio sam priliku da im pokažem šta ja to radim tamo i kako moj život zapravo izgleda. Sad sam još sretniji jer se film konačno prikazuje na Kosovu, na DokuFestu.

Pošto sam po zanimanju sociologinja, oduvijek mi je bila želja da isprobam film kao medij, ali hrabrost i uopšte samopuzdanje za upuštanje u filmsku produkciju bez prethodnog iskustva stekla sam tek kroz dvije radionice. Jedna je održana u sklopu DokuFesta 2022. godine, a druga je Armatin Neo_Schoola.
Smatram da su najbolji režiseri_ke oni koji nisu stekli formalno obrazovanje u oblasti režije, već u nekoj drugoj, i koji tu svoju ekspertizu integrišu u film.
Prije samog početka snimanja imate kakvu-takvu predstavu o tome kako će film izgledati, ali ako niste na terenu — ako niste iza kamere — nećete znati šta će se uklapati. Svi u mojoj ekipi su bili izvrsni i sarađivali smo bez ikakvih problema. Otežavajuća okolnost bilo je to što smo bili vremenski ograničeni — film smo morali snimiti

Meni je cilj da se svako od glumaca_ica uživi u svoj lik na svoj način. Koliko god ja objašnjavala šta želim da prikažem ili iskažem, njima će biti teško jer ne mogu vidjeti ono što sam zamislila. Zbog toga mi je bitno da svako od glumaca_ica unese svoje iskustvo u lik. Obično imam profil za svakog lika — zapišem ime, datum rođenja, datum rođenja roditelja, da li ima braće i sestara, da li je najstarije ili drugo najstarije dijete, čime se bavi… I šta bi radio_la da osvoji milion eura.
Eto, to su neka od pitanja koja postavljam svojim likovima, a onda pitam glumce_ice šta bi oni uradili — oni, a ne ja.
Kraj filma je otvoren — Hana je suočena sa teškom dilemom. Šta god da odluči, neće pogriješiti niti će biti u pravu. Nema ni dobrog ni lošeg ishoda. Gledalac_teljica ne zna šta će tačno biti. Na kraju filma svako treba sam da donese odluku. Nisam htjela da preciziram Hanin izbor jer nisam ista osoba. Nisam htjela da diktiram šta je dobro za lik, a šta loše, jer ne mogu donijeti odluku umjesto nje. Svaka odluka koju Hana donese samo je njena.