Kao što to podrazumevaju pravoslavni posmrtni obredi, Dida, njena majka Baba i sin Nikola posećuju groblje, gde slave život preminulih uz hranu, piće i sećanja.

“Treba ovo da snimiš”, kaže Dida, koja se nalazi u središtu istoimenog dokumentarca. Razgovara sa sinom Nikolom, korežiserom filma, pred grobom svoga oca.

Kamera koja neprimetno čuči na nekoliko metara odatle već je snima; tako se gledalac pretvara u učesnika koji je sastavni deo razmišljanja, pošalica i sećanja sa ekrana.

Sarma i rakija predstavljaju znak poštovanja prema muškarcu koji je preminuo pre nekoliko godina, ali upućuju i na to da ovaj događaj ne može da se događa nigde drugde do na Balkanu. Režiser rođen u Srbiji, Nikola Ilić, i švajcarska režiserka Korina Švingruber (Corina Schwingruber) Ilić — njegova dugogodišnja partnerka, kako u svakodnevnom životu, tako i u svetu filma — snimali su dokumentarac duže od jedne decenije, i to na relaciji između Beograda i njihove kuće u švajcarskom gradu Lucernu.

Spona između likova i Nikoline glasovne naracije uvode nas u intimni posmatrački, direktni dokumentarac (eng. observational documentary).

“Uzdravlje za život, baba”, kaže Nikola. Rakija i nazdravljanje idu jedno uz drugo, čak i na groblju.

Isečak iz Dide.

“Ne kaže se ‘uzdravlje za život’, nego za dušu”, Baba ispravlja reči svog unuka. Njen glas je nametljiv i potentan. Tako se upoznajemo sa njenom i dominacijom Dide koja će uslediti kasnije. Dokumentarac se bavi Nikolinim životom na relaciji između dve zemlje i tri žene: majke, bake i supruge. Međutim, film se posebno osvrće na Didu.

Nikolina pitanja nam pomažu da shvatimo da je Dida imala epileptički napad sa samo dve godine i otada ima ozbiljne poteškoće pri učenju. Dok Nikola pokušava da upozna svoju majku, mi sa druge strane ekrana možemo samo da se pitamo: Poznajemo li zaista svoje roditelje i poznaju li oni nas? Da li razumemo na koji su način njihova životna iskustva pospešila pažljivost i nemar koji oni sada ispoljavaju, njihovu autoritarnost i požrtvovanost?

Međutim, Nikola nas, pre svega, navodi da postavimo sledeće pitanje: “Mogu li roditelji i deca nezavisno da žive jedni od drugih, posebno u doba institucionalizovanog ejdžizma (diskriminacija starih osoba)?” Istovremeno, njegovo ispitivanje problema migranta rastrzanog između dva sveta, podseća nas da je iskustvo stečeno u dijaspori prepuno nostalgije i osvrta na prošlost.

Smisao filma ne treba da bude očigledan, već više predmet tumačenja. Gledajući film, pratimo tragove iz prošlosti i sadašnjosti, i to ne samo one koje je ostavila porodica Ilić, već materijalna kultura čiji su oni sastavni deo. Minimalizam jednog švajcarskog stana uveliko je suprotstavljen dnevnoj sobi punoj krša i nepotrebnih stvari. Zahvaljujući ovim kontrastima, gledaoci mogu da zamisle celokupnu društvenu i privatnu priču i prošlost.

Nikola i Korina se raduju premijeri u Beogradu i izvođenju Dide na pozornicu. Regionalna premijera filma održana je na Filmskom festivalu DokuFest u Prizrenu, dok će se dokumentarac prikazati i na Filmskom festivalu MakeDox u makedonskoj prestonici Skoplju.

Tokom trajanja DokuFesta, K2.0 se sa korežiserima sastalo jednog sunčanog jutra u prizrenskom bioskopu Lumbardi (Lumbardhi), gde smo pričali o Didi, Babi i o tome kako je biti protagonista u sopstvenom posmatračkom dokumentarcu (eng. observational documentary).

K2.0: Na početku nam je jasno da je Dida preživela maligni tumor koji joj je ugrozio život. Kakav je bio efekat toga na vas dok ste radili na dokumentarcu? Da li je pomisao da ćete izgubiti Didu uticala na vašu posvećenost njoj?

Nikola: Upravo tako. U sebi sam imao jedan osećaj za sve vreme trajanja istraživačkog procesa. Ta osećanja sam podelio sa drugima i zbog toga sam osetio kao da razgovaram sa psihijatrom. Kao da sam nag.

Isečak iz Dide.

Osećaj koji sam stekao jeste da je moja majka — ona je posebna, kao što ste primetili u filmu. Dok sam pohađao osnovnu školu, ona je uvek nosila skijaško odelo i čizme. Kad je dolazila u školu, uvek se čudno ponašala; uvek je sedela u ćošku i nije pričala ni sa kim.

Stideo sam je se i uvek razmišljao: “Zašto moja mama ne ume da bude opuštena i kul?” To sam nosio u sebi. Kako sam odrastao, osećao sam sram i stid.

To je u mojoj glavi povuklo oroz, pa sam tako prilikom odrastanja i tinejdžerskog doba imao pankerski bend, bio sam skejter i tako to, ali sa njom nikada nisam pričao. Ona mi je više bila kao mlađa sestra, više nego moja majka. Bila mi je biološka majka, ali je moja baka, u stvari, bila moja majka.

Mnogo sam se plašio da će umreti, jer je dijagnoza bila dosta nepovoljna. Onda sam pomislio, pre nego što ode, da treba da pričam sa njom, pa sam počeo da snimam i nikada nisam ni pomislio da će iz toga naposletku nastati film.

To je izgledalo ovako. Stavljao sam kameru na kauč, satima smo sa njom pili rakiju i kafu. To je tako trajalo godinama, dok Korina, koja je glavni pokretač filma, nije došla i rekla: “Možda da napravimo film.”

Ja sam odgovorio: “Nisam siguran da je to dobra ideja.” Bilo kako bilo, učestvovali smo u radionici za snimanje filma u Pragu i to je potrajalo godinama, jer je trebalo da prođe dosta vremena da se to završi.

Isečak iz Dide.

Ja ne znam ko mi je otac i o tome u kući nije bilo reči. Ona ga nije volela; tada je bio alkoholičar, a to je za nju bio kraj svega. Hteo sam bolje da je upoznam.

Ona u sebi ima potencijal za brojne stvari, ali je izgradila taj štit oko sebe i mi smo pokušali da ga probijemo. To je bio izuzetno težak poduhvat i trebalo je da prođe nekoliko godina, ali ja ni tada nisam sasvim uspeo da doprem do nje.

Korina, šta vas je podstaklo da se zalažete za snimanje dokumentarca i da u njemu učestvujete kao korežiserka i lik?

Korina: Isprva sam bila vođena ovom mišlju: “Zašto da snimaš ovo ako će na kraju da završi u nekoj kutiji?”

Zatim sam 2009. završila filmsku akademiju i u Beogradu snimila film, pa sam tada snimila i babu i Didu. One su zaista volele da se snimaju. Dopalo im se da Nikola snima ove sastanke ili kafenisanje sa majkom. Jer, u suprotnom, ne bi imali ništa drugo što bi zajedno radili.

Mi smo, takođe, bili zainteresovani za simbiozu između babe i Dide, jer one nisu mogle da žive jedna bez druge. Zatim smo na radionici shvatili da je veći naglasak na Nikoli i odnosu sa njegovom majkom.

Mislim da brojni lični dokumentarci počinju od snimanja bilo čega i potom shvatite da ste u filmu involviraniji kao režiseri nego što mislite. Tada nam je palo na pamet: “Treba li zaista tamo da zakoračimo? Da naša gledišta uvrstimo u film?”

Ipak smo se odlučili, na moju sreću (smeh), da svu pažnju usmerimo na Nikolu.

Prvo smo prestali da snimamo samo babu i Didu i počeli da snimamo i Nikolu. Nismo hteli od početka da imamo glasovnu podlogu, naraciju, jer nam se dopadaju posmatrački dokumentarci. Tada smo shvatili da nismo zabeležili brojne važne trenutke, pa smo napravili glasovnu podlogu i odlučivali o tome da li će to biti diskusija između nas dvoje.

Dakle, u pitanju je dugotrajni proces dok nismo shvatili da samo Nikola treba da radi glasovnu podlogu. Nikoli je posebno bilo teško, jer zaista nije hteo da sebe stavi u centar pažnje. Hteli smo da Didu i babu stavimo u središte filma.

Dosta su mi pomogle ove radionice za snimanje filma, kao i razgovor sa ljudima sa radionica, pa smo tako stigli do zaključka: “Dobro, hajde da to uradimo.”

Šta ste otkrili u ovom dugotrajnom procesu snimanja filma? Da li ste otkrili nešto posebno o Didi, babi, ali i o sebi?

Nikola: To je veliki komad života. Period od 10 godina. U pitanju su četiri generacije: moja baka, moja majka, mi i sada naša deca. Mi smo postali roditelji, a Dida je postala baka.

Isečak iz Dide.

Dakle, u pitanju je smena generacija. Moja majka je ono što jeste. Zazvučaću blesavo, ali živim za dan kada ćemo održati beogradsku premijeru; to je za mene najznačajnija premijera, jer ću odvesti Didu na pozornicu, pošto me je oduvek gledala kako snimam, još dok sam bio klinac, ali ne razume čime se bavim ili čime se mi bavimo, pa će nas sada prvi put videti na filmskom festivalu. Mogu da je povedem na pozornicu i to će joj se dopasti, znam to. Biće zvezda i mi smo joj već rekli da ćemo joj nabaviti crvenu haljinu — voli crvenu boju, kao što ste videli u filmu.

Dakle, mogu na neki način da živim sa olakšanjem koga nije bilo na početku. Ne želim da se stidim svoje majke. Ona je moja majka, a ovo smo mi.

Korina: To nam je postalo potpuno normalno da nismo zaista razmišljali o tome. To je bilo nešto sa čime je naša porodica bila povezana.

Na primer, kada smo prestali da snimamo, ili kad nismo snimali, one su nam uvek govorile: “Zašto ne snimate?” Jer, umorili smo se od snimanja, ali zatim bi se nešto desilo što je dobro za film, znate, sukobi, ili nešto što nismo zabeležili i uvek smo bili napeti. Međutim, tako se pravi film.

S druge strane, kada je u pitanju Dida, ubeđivali smo sebe da ništa nećemo uraditi samo zato što je dobro za film; na primer, nećemo Didu staviti u određenu situaciju samo da bi film bio zanimljiviji. Zaista smo hteli da budemo iskreni i to je bio naš glavni cilj, da zaista budemo iskreni i da pokažemo šta se stvarno desilo. Svakako, kada montirate film i kada snimate film, to nije uvek realnost, ali smo bili najbliže realnosti što smo mogli.

Isečak iz Dide.

Dakle, baba je baba i tu nema ničeg novog. Ali, kada je u pitanju Dida, zaista smo se ponadali da će u celokupnom procesu da postane samostalnija. Zaista smo verovali da može da postane samostalnija. Mnogi gledaoci filma, posebno Švajcarci, govorili su: “Zašto je prosto niste odveli u [starački] dom? Sasvim je jasno da ona to ne može. Zašto ste pokušavali unedogled?”

Balkanci su nekako film mnogo bolje razumeli, jer je njima prosto jasno da će Balkanac učiniti sve da svoju majku ne mora da smesti [u starački dom], i to je vaša odgovornost. Ali smo se zaista nadali da će moći da uradi mnogo više od toga. Na kraju smo prosto morali da shvatimo da postoji ograničenje.

Zar ovo ograničenje nije povezano sa stavom koji države imaju prema starijima? Starije osobe u ovom regionu gube prava onog trenutka kada više ne učestvuju u privrednim tokovima. Diskriminacija se prema njima ispoljava na način da im se ne pruža podrška kroz razne aktivnosti ili pak kućna nega; zar to onda ne onemogućuje samostalnost u odnosu na članove porodice?

Korina: Zato smo, verovatno, pomislili da je posredi film, a ne samo lična priča o našem problemu. U pitanju je krupna tema, posebno u očima Balkanaca, ali i za svaku migrantsku zemlju, posebno u doba globalizacije. Čak i Švajcarci koji su se preselili u Ameriku postavljaju ovo pitanje: “Šta se radi sa roditeljima kada ostare?”

Dakle, u pitanju je svetska tema, ali je Švajcarcima možda lakše da postave to pitanje, jer njima nije preterano teško da smeste roditelje u starački dom, pošto mi imamo kvalitetne staračke domove. Pa tako starije osobe, na primer, moji roditelji, ne bi imali ništa protiv da tamo odu. Njima je, štaviše, poprilično jasno da bi hteli tamo da odu.

Isečak iz Dide.

Međutim, to se prosto ne radi u Srbiji i brojnim drugim zemljama. Zaista morate da pronađete drugačije rešenje, a u našoj priči smo morali da rešenje pronađemo ranije usled Didinih potreba. Ona ne može sama da živi i verujem da svi imamo isto pitanje čim roditelji više ne mogu o sebi da se staraju.

Nikola: Nega starih lica prvo je kulturološka stvar, a zatim i finansijska. Mnogi ljudi koji ovde žive nemaju novca. Mladi žive sa roditeljima dok se ne venčaju, pa nekad čak i posle svadbe žive sa decom u malom prostoru. To je tako.

Korina: Mislim da tu postoje dve strane. Vrlo je teško to što države na Balkanu ne pokrivaju ove troškove. Ali, s druge strane, dopada mi se veoma ovaj pristup koji imaju u Srbiji, jer mislim da u Švajcarskoj sve češće gubimo kontakt sa porodicom. Svi žive sami sa sobom i nemamo porodičnu mrežu.

Nikola: Ja sam imao tu sreću, jer mogu da izdržavam majku i da plaćam ženu koja vodi računa o njoj, i možemo da joj plaćamo račune.

Da živim u Beogradu, ko zna, da imam bedan posao sa platom od 200 evra, ne znam kako bih to izveo.

Korina: Verovatno bi živeo sa njom.

Nikola: Tako žive mnogi ljudi, to je jedna vrsta… ostvarivanje samostalnosti je vrlo teško ako nemate odakle da počnete.

Žene, a posebno starije žene, retko kada su glavna tema filmova i medija. Razlozi za to su ejdžizam i patrijarhalne strukture, ili pak izostanak samopouzdanja zbog načina na koji se devojke odgajaju. Međutim, Dida i baba izgledaju kao profesionalne glumice, iako se nikada ranije nisu snimale. Snimanje im dolazi prirodno.

Nikola: Stvarno su se utrenirale. Stalno sam snimao, svaki put kad mi je nadohvat ruke bila kamera; sa njima sam zbijao poneku tinejdžersku šalu, pa je bilo lako da sve bude spontano.

Korina: Zaista je smešno da su svi filmovi koje sam radila uvek bili sa muškarcima, ali nismo shvatili da su u njima uvek bili samo muškarci. Sada je dobro što imamo film o ženama i (Korina se okreće ka Nikoli) premda si ti jedan od glavnih likova, postavka je takva da muškarac razgovara sa ženama.

Kada pričamo o tome da su baba i Dida bile sasvim prirodne prilikom snimanja, mislim da im se dopalo to što im je Nikola posvetio svu pažnju, da smo tamo i da radimo nešto zajedno. Baba nam je svakako učinila uslugu, verovala nam je. Znala je da je posredi tematika našeg života i htela je da nas podrži u tome. A Dida stvarno obožava da se snima. Ovako glase njene rečenice: “Gde je film? Donesite mi slike mojih postera!” U svom stanu sada ima sve postere iz filma.

Isečak iz Dide.

Baba je vrlo važan element u dokumentarcu, posebno u prvih 30 minuta. Pored toga, ona svakako zrači svojim prisustvom i ličnošću, čije se odsustvo oseća nakon što ona premine. Kako ste se osećali kada je trebalo da nastavite sa snimanjem bez nje?

Nikola: Što se Dide tiče, to spada u njenu bolest. Nikada nije posetila groblje i ja sam je pitao: “Zar ne misliš da treba da odeš nekad?” Ali ona samo živi dalje. Fali joj saosećanje.

Korina: Ona samo zna da voli Nikolu i to je to. Ali ne zna kada mu je rođendan. Zna kada ga boli glava i kada se oseća loše. Zna da treba joj ga bude žao, jer je to naučila od babe, ali ona to, u stvari, ne oseća sama po sebi. Fali joj saosećanje. U svojim očima, ona se nalazi u središtu svega.

Nikola: Učestvovali smo u jednoj radionici u Pragu; bili smo tamo nekoliko puta i pravili film. Stigli smo u drugi segment pri kraju i naišli na krupan problem: nismo znali koja je glavna tema. Imali smo babu, imali smo Didu, a učesnici radionice su govorili: “Koja je vaša stvarna, glavna poruka?” Mi smo uvek odgovarali da želimo da pokažemo simbiotsku vezu između njih, kako funkcionišu kao jedna osoba.

Oni su nam govorili: “Ovo je vaša uloga, morate da istupite.”

A ja sam na to reagovao sa: “Ne, ne želim da se pojavim pred kamerom.”

Bilo je jedan posle ponoći kada me je rođak pozvao i rekao: “Baba ti je umrla.”

Korina: To se desilo tokom poslednjeg dana radionice.

Nikola: Narednog dana smo upoznali neke ljude sa radionice. Oni su rekli: “Žao nam je što moramo da ti kažemo ovako, ali sada znaš koja ti je tema. Sada znaš šta da snimaš.”

Tako da nam je bakina smrt omogućila da skrenemo u pravi smer, jer smo bili sasvim izgubljeni. Mislili smo: “Ovaj film nikada neće biti spreman.”

Zatim je počeo da se vrti oko Dide.

Nikola: Zatim je počeo da se vrti oko Dide i potom sam morao da uvedem svoj glas u priču.

Postoji još nešto što ima veze sa bakinom smrću. A to je da su Korina i naša urednica Mirijam mislili da bi, dramaturški gledano, film trebalo da otpočne od bakine smrti i kada je Dida sama sa sobom.

Isečak iz Dide.

Ja sam bio u fazonu da ne mogu da se odreknem bake u filmu. Ona je vrlo važna za film i razgovarali smo o tome kako želimo to da izvedemo, pa je baka naposletku dobila mesto.

Rekli ste da ste oklevali da učestvujete u filmu i da radite glasovnu podlogu. U pitanju je intimni portret vaše porodice. Da li ste se nekada osećali isuviše nelagodno?

Nikola: Bilo je zaista neprijatno. I moj glas kao podloga za film… dosta je trebalo vremena da se to napiše, da se izgovori. Napisao sam nešto. Onda je naša prijateljica iz Beograda, takođe rediteljka, pročitala tekst i rekla: “Nemoj da se praviš Englez; ne bavi se toliko informacijama. Moraš da izneseš prljavi veš, da nam uliješ osećanje.”

Trebalo je da prođe dosta vremena da bih mogao ovo da kažem, kako da kažem Didi da je posebna. Nisam znao kako to da joj prenesem. I dalje se pomalo bojim kada pogleda film. Trebalo je da prođe neko vreme, jer je bilo teško pronaći ravnotežu, a ipak zaroniti duboko.[logo]

Ovaj tekst je uređivan radi optimalne dužine i jasnoće. Razgovor je vođen na engleskom jeziku.

Naslovna ilustracija: Ade Mula (Atdhe Mulla) / K2.0.

Korina Švingruber Ilić i Nikola Ilić: Šta ćete s roditeljima kad ostare?

Režiseri dokumentarca “Dida” govore o filmskom stvaralaštvu, životu između dve zemlje i brizi o starima na Balkanu.

Dafina Halili

Korina Švingruber Ilić i Nikola Ilić: Šta ćete s roditeljima kad ostare?

Režiseri dokumentarca “Dida” govore o filmskom stvaralaštvu, životu između dve zemlje i brizi o starima na Balkanu.

Dafina Halili