Bilo je to obično prolećno veče, jedno od onih koje se gube u svakodnevnoj rutini — otac, Samir Karahoda, vozio je svog sina Mirona kući nakon treninga košarke. Karahoda se tog trenutka jasno seća. Bio je 22. april ove godine. U 21:05, telefon mu je zavibrirao. Kada je pogledao ekran, prepoznao je francuski pozivni broj.

– “Koji je ovo broj?” upitao je Miron sa suvozačkog sedišta.

– “Izabrali su nas za Kan,” odgovorio je Karahoda.

S druge strane linije, obavestili su ga da je njegov najnoviji projekat, “Rrugës” (Na putu), odabran za premijeru na Filmskom festivalu u Kanu, gde će se takmičiti za glavnu nagradu, Zlatnu palmu za kratki film.

Za mnoge reditelje širom sveta, ovakav trenutak bio bi jedinstven — onaj koji se događa samo jednom u životu. Ali za Karahodu, ovo je bio drugi put. Pre tri godine, 2021, primio je sličan poziv kada je njegov kratki film “Pa vend” (Bez mesta) bio odabran za premijeru u Kanu.

Ipak, ovaj put s filmom “Rrugës” bilo je drugačije. Ovaj film je bio najličniji koji je Karahoda do sada snimio — toliko ličan da su ga na Festivalu u Torontu, održanom u septembru 2024, nazvali poluautobiografskim.

U središtu ovog filma je Miron, jer je sama ideja za film nastala iz razgovora koji je Karahoda vodio sa njim. Miron, trinaestogodišnjak, izrazio je uverenje — osećaj koji je delio s nekim vršnjacima — da Kosovo nije mesto gde se može izgraditi budućnost.

Ovaj razgovor prikazan je i u filmu “Rrugës”, gde Miron igra sebe, dok ulogu oca tumači kosovski glumac Ylber Mehmeti. Film prati njih dvojicu na putu ka aerodromu kako bi preuzeli poklon koji je Mironu poslat iz inostranstva. Usput se zaustavljaju da preuzmu nagradu koju je otac osvojio na filmskom festivalu, a koja je stigla poštom u carinu na Kosovu.

Carinska službenica čestita ocu u filmu, rekavši da ga poznaje i da je čak i predsednica Kosova pisala o njegovom uspehu. Ali nekoliko trenutaka kasnije, obaveštava ga da mora platiti taksu od skoro 200 evra, koja uključuje poštarinu, troškove skladištenja i carinu.

Sve ovo zaista se dogodilo. Na putu ka aerodromu 2022. godine, Karahoda je napravio sličnu pauzu kako bi preuzeo nagradu sa drugog poznatog filmskog festivala, Sundancea, za film „Pa vend“. Čak su i čestitke od predsednice bile stvarne, kao i objave ministra kulture i drugih političkih predstavnika posvećene Karahodinom uspehu. A na carini su mu zaista tražili da plati.

“Zamislite da zaustavljate sportiste s medaljama oko vrata kad se vraćaju s takmičenja na aerodrom i pitate ih: ‘Možete li da platite?’,” kaže Karahoda.

Na ekranu, baš kao i u stvarnom životu, oni se suočavaju s beskrajnom i egzistencijalno frustrirajućom birokratijom, koja ostavlja osećaj da se ništa nikada ne menja. Ovaj osećaj dubokog razočaranja vodi Karahodin rad, rad koji je započeo pre tri decenije.

Dosledno domaće

Karahodina priča s filmom zapravo je počela s fotografijom. Prelomna tačka na tom putu desila se 1992. godine, tokom jednog od najtežih perioda u njegovom životu, kada je imao 15 godina.

Njegova majka bila je teško bolesna, a svaki trenutak bio je ispunjen anksioznim iščekivanjem njene smrti. Kako bi ga odvratila od teških misli, njegova tetka ga je ohrabrivala da provodi vreme u fotografskoj radnji svojih rođaka.

Majka je preminula nekoliko dana kasnije, ali Karahoda je nastavio da posećuje radnju, gde je ubrzo počeo i da radi. Fotografija mu nije bila strana — na porodičnim okupljanjima i u školi, uvek je stajao iza kamere, beležeći uspomene. Znao je da fotoaparat za njega nije samo hobi.

Film kao protivteža očaju

Kroz film, režiser Samir Karahoda ne samo da govori, već i izražava svoj revolt.

Dafina Halili

Film kao protivteža očaju

Kroz film, režiser Samir Karahoda ne samo da govori, već i izražava svoj revolt.

Dafina Halili