Švedski metal bend Adrestia je u junu nastupio u Termokisu, Priština, priredivši show pun energije i znoja. Bio je to redak nastup jednog metal benda u ovoj zemlji poteklog leta tokom kojeg su kosovski metalci imali šansu da skaču, mlate glavama i luduju. Nekoliko stotina ljudi je došlo u Termokis, dok su mnogi ostali da čuju lokalni bend Frison posle glavnog nastupa.

Frison (ushićenje, eng. frisson) je jedan od nekoliko bendova koji drže kosovsku metal scenu u životu. Ova mlada četvorka je potpuno posvećena metalu, pa su ime svom bendu dali po osećaju jezivosti koji kod njih izaziva omiljeni žanr. Ipak, drugi je naslov, onaj debitantskog albuma ovog benda iz 2015, “Zabranjen izlaz”, koji otkriva kako se osećaju prema tome što sviraju metal muziku na Kosovu.

Prema bubnjaru benda, Ljumu Havoliju, ta ploča je dobila ovakav naziv iz dva razloga: “Jer nema novih bendova, a oni koji postoje imaju poteškoće da nastupe i pokažu se”. Frison trenutno snima drugi album, ali se odmaraju od nastupa uživo jer jedan gitarista studira u Americi.

Ipak, drugi mladi bend, Šlem, vodi računa o tome da se baklja kosovske metal scene ne ugasi sasvim. Basista Artea Bajri objašnjava da ovaj bend kombinuje elemente panka i tvrdog roka, u zavisnosti od toga kako se u datom trenutku osećaju. Njoj se u bendu pridružuje Fljorent Bajrami čiji se raniji bend, Sledž stouner, raspao pre nekoliko godina zbog nedostatka novca koji je doveo do toga da su ostali bez energije.

Ljirim Gaši (levo), Šlemov vokalista i Artea Bajri (desno), su neki od ljudi na Kosovu koji pokušavaju da stvaraju metal muziku. Fotografija: Valjmir Mehmetaj / K2.0.

I Bajri i Bajrami imaju bogatu muzičku prošlost koja potiče još iz perioda adolescencije. Artea je ćerka džezerskog kompozitora i muzičara Ilira Bajrija i svira bas još od svoje 12. godine. Bajrami svira na bubnjevima od svoje 13. godine, pa se pomalo površno i bavio produciranjem bitova na kompjuterskim programima, koje je onda prodavao reperima. Kada mu se računar pokvario, vratio se metalu.

Ovaj bend je na svom začetku napisao sedam pesama, ali Bajri veruje u ono što rade i nada se da će uskoro pronaći mesta na kojima će nastupati, “kako bi nas shvatili ozbiljno, jer je bend stvarno dobar i mi to zaslužujemo”, rekla je.

Iako je trenutno teško naći metal bendove na Kosovu, drugi član Šlema se priseća dana kada su se tvrd zvuk gitara i dvostruki udarci u bubanj često mogli čuti iz prištinskih barova. Kada se gitarista Almir Fazlijević preselio na Kosovo 2008, nakratko je mislio da je najteža stvar koju su ljudi u Prištini slušali bila pesma Bila Vitersa “Nema sunca”. Međutim, malo kopanja je uskoro otkrilo rastuću metal scenu.

“Bendovi koje sam pronašao bili su već etablirani”, izjavio je za K2.0. “Tu su bili Toksin i Dijadema koji su bili pomalo orijentisani ka narodnoj i Ljufte populit koji nisu bili pravi metal bend, ali su bili tvrdokoran i dobar bend.”

Bubnjar Granit Havoli je prvi put ušao na metal scenu sa MadGod-om u doba koje opisuje kao veličanstveno za njegovu scenu. Fotografija: Fikret Ahmeti / K2.0.

Nadahnut onima koji su tada bili deo scene, Fazlijević je formirao bend koji opisuje kao najtvrdokorniji svih vremena na Kosovu, MadGod, a koji je bio najaktivniji kasnih dvehiljaditih. Bubnjar ovog benda je bio Granit Havoli, među prvim ljubiteljima metala koji je svoju karijeru započeo sa MadGod-om, dok svoje vreme u ovom bendu opisuje kao “dobru vožnju dok je trajala”.

Havoli se nostalgično priseća entuzijastične metal scene u ono vreme, gde su ustanove i organizacije širom Kosova bile domaćini mnogim dugokosim obožavaocima metala u kabastim farmerkama i lokalnim bendovima. Srce ove scene u Prištini bilo je sastavljeno iz nekoliko barova na uglu Bulevara Bil Klinton, gde je Havoli krenuo na svirke još kao tinejdžer, često čak dvaput nedeljno.

Godinama kasnije, isti ćošak je privukao Fljorenta Bajramija iz Šlema koji je bio sličnih godina. On je tamo našao gomilu ljudi koja je odobravala ono što radi. “Scena je tada bila mnogo življa”, izjavio je on za K2.0. “Bilo je jako dobrih ljudi, nisu vas osuđivali kada biste nešto pitali i bili su spremni da pomognu.”

Ipak, kako su godine prolazile, ćošak prekoputa elektrodistribucije izgubio je svoj nekadašnji sjaj. Jedan od dva bara, Hard rokers, više puta je promenio vlasnika, polako gubeći stečenu energiju, pa je tako muzika uživo postajala sve ređa i ređa. Drugi kafić, Prištinski rokerski kafe (PRC) takođe je menjao vlasnika početkom ove godine, dok mnogi učesnici ove scene kažu da je pozitivna atmosfera izgubljena prilikom ovih promena.

Kako ovaj “kutak metal muzike” retko kada organizuje svirke, pronalazak mesta za nastupe je postao sve izazovniji. Festival “Rok per rok” pruža svakih godinu dana priliku za nastup, ali je i ovaj festival izgubio na svojoj veličini, od trodnevnog festivala sveden je na jednovečernje takmičenje bendova.

Frison je pobedio na ovom takmičenju 2016, ali su se ove godine samo dva benda sa Kosova tamo pojavila, 505 iz Mitrovice i Jutbina, što je bend koji je pobedio na ovom takmičenju te godine, a koji je takođe iz Mitrovice; oni kombinuju rok sa elementima postpanka, indija i hip-hopa. Jedinu metal muziku stvarao je Sirđin iz Tirane.

Agim Beriša iz Rok per roka je jedan od mnogih nostalgičara prošle ere u kojoj je rok bendovima svih žanrova bilo lakše da dopru do većih publika: Fotografija: Majljinda Hodža / K2.0.

Jedan od organizatora Rok per roka je Agim Beriša, rok muzičar koji nastupa u bendovima duže od 50 godina, uključujući Modestet, Minatori i Tentene. Priznaje da je ovaj festival imao i bolje dane, otkrivajući da je Rok per rok ranije imao mogućnost dodele nagrada u formi instrumenata pobednicima, jer su tada imali mnogo više sponzora.

Interesovanje je sada oslabilo, dok su dani izobilja prošli. Ipak, Beriša kaže da novi bendovi makar imaju prostorije u kojima mogu da nastupaju, da rastu i takmiče se, iako samo na jedan dan, jednom godišnje.

Van Rok per roka, kosovski festivali su bili sasvim lišeni metala ovoga leta. Veton Nurkolari, umetnički direktor Dokufesta, čiji serijal događaja ‘DokuNights’ prikazuje najbolje primere alternativne muzike na Kosovu, smatra da ima prostora za bendove metal muzike, ali samo ako scena postane vidljivija. “Nije baš da nema dovoljno prostora, već ja ne vidim neki pokret ili bilo kakvu metal scenu na Kosovu”, kaže on za K2.0.

Nurkolari pominje drugi festival koji se održava u Prizrenu, NGOMfest, koji takođe želi da dodeljuje nagrade lokalnim bendovima. “Ima dosta ideja, ali se one nekako zaglave”, rekao je. “Neko na njima mora da radi, da sprovodi takve ideje u delo. Uvek postoji neka mogućnost.”

Van okvira sezone festivala, opadanje metalne scene rezultiralo je izostankom prostorija za tvrdokornije bendove. Fljorent Bajrami i Šlem smatraju da niko ne želi da kupuje kartu za koncert nekog metal benda, dok sama potraga za ovakvim nastupima ima svoje probleme. “Ako odete i zatražite od nekoga da vam kupi kartu, gledaju vas čudno”, izjavio je za K2.0. “[Vlasnik kafića] vas onda više ne shvata ozbiljno.”

Sem nastupa uživo, prisustvo u medijima takođe može da pomogne bendovima da dosegnu neku publiku, ali je drugu oblast bilo teško savladati. Fazlijević priča o onome što bi moglo da predstavlja prekretnicu za kosovsku metal scenu.

MadGod je 2010. pomislio da je napravio prodor u kosovskoj metal muzici, kada ju je doveo pred mejnstrim televizijsku publiku, ali nije sve teklo po planu. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

On otkriva da je KTV 2010. pozvao MadGod-a i niz drugih tvrdokornih bendova da naprave emisiju za novogodišnji program, dodajući da su bendovi uložili mnogo vremena i energije u stvaranje ovog programa. Da bi proslavili, bendovi su organizovali žurku u PRC-u, ali kada je trebalo da se krene sa emitovanjem… ništa! Isekli su ih iz programa.

“Jedan moj prijatelj ih je pozvao [KTV]”, kaže Fazlijević. “Pitao je zašto su nas isekli i dobili smo odgovor da je Fljara Suroj rekla da smo bili preteški za naciju.”

Bilo je to posebno razočaravajuće iskustvo za Fazlijevića koji je odrastao u malom gradu u susednoj Srbiji, gde je od televizijske stanice Treći kanal čuo za metal muziku preko snimaka sa bendovima poput Dimu Borgir, Merlin Menson i Morbid ejndžel. On smatra da širenje televizijskih programa na ruralne oblasti i predgrađa Kosova nikada neće omogućiti da se ovakva prilika ukaže.

Uprkos incidentu na KTV-u, Fazlijević veruje da je metalna scena iz kasnih dvehiljaditih i dalje uspevala da ostvari uticaj na društvo. “Oraspoložim se kada vidim mlade sa dugačkom kosom i skejtere sa dredovima, jer je to ovde bio tabu”, priseća se on, pominjući provedene odmore na Kosovu ranih dvehiljaditih, kada je imao dugu kosu, što je prizor koji bi svakoga uvalio u nevolju. “Ljudi su hteli da me pojedu! Da me pojedu!”

“To danas više nije tabu”, nastavlja. “Napredujemo i mlađe generacije će da naprave neke vrlo lude bendove. Na kraju krajeva, poenta je da furate svoj fazon i da ignorišete one koji će da vas osuđuju.”

Upravo je ova društvena promena ono što Granitu Havoliju uliva nadu u metalnu muziku na Kosovu. “Ja sam veliki optimista”, kaže on. “Ako nastavimo sa ovakvom posvećenošću i nastavimo da hodamo na ovaj način, onda možemo da napredujemo. Ne bi trebalo da predstavlja problem novim bendovima da formiraju tu ljubav prema muzici iznad svega drugog, a to je ono što je neophodno.”

Iako je Frison osvojio nagradu Rok per roka 2016. i sada se nalazi u procesu snimanja svog drugog albuma, basista Špetim Smoljica smatra da se metal u ovoj državi polako istrebljuje. Fotografija: Ade Mula / K2.0.

Ipak, aktuelni metal muzičari na Kosovu imaju manje nade. Artea Bajri veruje da će problemi koji postoje u bendovima metal muzike na Kosovu obeshrabriti buduće generacije. “Ne generalizujem, ali većina ima to nešto gde očekuju da postanu poznati i da odmah zarađuju novac”, kaže ona za K2.0. Ipak, u metalnom svetu Kosova, svaki materijalni dobitak se mora teškim radom ostvariti. Kako Bajri to kaže, “Teško je raditi metal, pogotovu ako ga toliko volite”.

Špetim Smoljica, basista Frisona, ima još mračnija predviđanja. On veruje da su bendovi koji su počeli da sviraju metal — sada smekšali, da se sve manje bendova formira i da su sve ređi oni koji su tvrdokorniji. “Metal kao takav se istrebljuje”, kaže on, dodajući ton podrugljivosti. “Pričam ovde, naravno, o Kosovu, jer u svetu ljudi znaju šta je dobra muzika.”

Ovu dijagnozu deli i Fazlijević koji veruje da metal na Kosovu “visi o koncu, kao poslednja slamka. Uskoro će sasvim nestati”.

Teško je znati sada odakle će doći neki spasitelj. Iako Ministarstvo kulture, omladine i sporta ima fond dostupan muzičarima, Sami Piraj iz Odeljenja za kulturu izjavio je za K2.0 da je ovaj fond više bio usredsređen na “ozbiljniju muziku”. Kao što je i očekivano, državni novac se usmerava na klasičnu muziku, dok su savremeniji žanrovi ostavljeni na milost i nemilost tržišta. Bez podrške kosovskih medija, festivala i muzičkih ustanova, ovaj žanr bi mogao zauvek da se ugasi. [logo]

Naslovna fotografija: Fikret Ahmeti/ K2.0.

Sve manje sluha za metal na Kosovu

Još uvek mlate glavama.

Valmir Mehmetaj

Sve manje sluha za metal na Kosovu

Još uvek mlate glavama.

Valmir Mehmetaj