Tu je i arhitektina ćerka, koju sa bolnom suzdržanošću igra Verona Koxha, prevoditeljka UN-a koja se vratila iz izbegličkog kampa u Makedoniji. Gleda kako joj se otac muči i raspada. U jednoj nezaboravnoj sceni, Meti joj predaje paket za oca. Unutra – pištolj. “Poklon”, kaže on. Tačno znaš šta sledi.

Ubistvo nije simbolično. Dogodilo se.

Dana 11. septembra 2000, nakon što je vodio trodnevnu radionicu o svom urbanističkom planu, Luci je upucan – šest metaka u leđa, ispred svoje zgrade. Niko nikada nije uhapšen. Policija UNMIK-a je privela trojicu muškaraca. Ali niko nije optužen, i slučaj je nestao iz medija.

Nazvali su jednu ulicu i jedan građevinski propis po njemu, i onda nastavili dalje. Ali grad nije. Grad je platio cenu.

Danas se Priština i dalje guši u betonu. Prema podacima opštine, svake godine se izdaju milioni kvadratnih metara građevinskih dozvola. Kvalitet vazduha redovno se svrstava među najgore u Evropi, pogoršan prekomernom izgradnjom, saobraćajem i nedostatkom regulacije. Smrtnost na gradilištima i dalje je alarmantno visoka, jer se pravila bezbednosti ignorišu ili ne poštuju. A ipak, horizont grada i dalje raste. Ali s njim raste i pitanje: za koga?

To je pitanje koje smo postavili kada sam se, kao predstavnik Instituta Atlas – organizacije koja promoviše održivi razvoj i ekološke promene – pridružio Nezirajevom timu kako bismo obezbedili podatke: Koliko je ljudi poginulo na gradilištima od rata? Koliki je bio ekološki ceh nekontrolisanog urbanog rasta? Koliko je zelenih površina izbrisano? Brojevi su bili otrežnjujući, ali nisu bili dovoljni. Bilo je potrebno pozorište da ih oživi.

Podaci o ilegalnoj gradnji, ekološkoj degradaciji i njihovom uticaju na javno zdravlje utkali su se u predstavu, ne kao apstraktne statistike, već kao prelomne tačke radnje. Pomogli su da se prikaže šta se dogodilo Prištini nakon što je arhitekta ubijen: grad prožet bezakonjem, lišen planiranja i ugušen u cementu.

Neziraj je uzeo te statistike i pretvorio ih u likove i scene. U moralne dileme koje se odvijaju na sceni kao suđenje bez sudije. Arhitekta postaje usamljena figura koja se bori protiv sistema koji je previše upleten da bi se suprotstavio. Jedan od najupečatljivijih trenutaka dolazi tokom televizijskog intervjua, cenzurisanog od strane zvaničnika UN-a, iskrivljenog od strane Metija i medija. “Koja je razlika između UN-a i mafije?” pita Luci. “Mafija je bolje organizovana.”

Blerta Neziraj, rediteljka predstave, vodi politički nabijenu produkciju, usmeravajući glumce i glumice kroz proces koji je napola predstava, napola javna istraga. Glumci/ice ne glume samo – oni/e svedoče. Govore ne samo kao umetnici/ce, već kao građani/ke. U poslednjim trenucima, jedan glumac izlazi iz uloge i kaže: “Rexhep Luci je bio brana. Kada su ga ubili, počela je poplava.” Ta poplava, kaže on, još traje.

To je ono što čini “Prištinu: Smak sna s predumišljajem” nečim više od umetnosti — ona je obdukcija. Jednog čoveka, jednog grada i jednog sistema. Predstava ne pita ko je povukao obarač – pita ko je profitirao.

Lako je danas misliti o Luciju kao o mučeniku, ali ono što predstava otkriva jeste da on to nije pokušavao da bude. Bio je čovek koji je radio svoj posao. Profesionalac koji je pokušavao da vrati red u haos. Možda je verovao – možda naivno – da će ga institucije, lokalne i međunarodne, podržati. Da će narod stati uz njega.

Nisu.

Jer kukavičluk ima mnogo lica: tišinu onih koji su znali, izgovore onih koji su vladali, racionalizaciju onih koji su imali koristi. I da, čak i pragmatizam nas koji smo predugo te priče svodili na birokratske slučajeve umesto na ljudske tragedije.

Ali postoji jedna stvar koju pozorište može da učini, a nijedan izveštaj ni dokument ne može — da nas natera da ponovo osećamo. A kroz to osećanje možda počnemo da shvatamo da Priština nije samo prenatrpana — već je izdata. Ako ne počnemo da govorimo istinu, ne samo na sceni, već i na ulicama i u našim politikama, rizikujemo da ponovimo isti scenario, onaj u kojem se hrabrost kažnjava, a beton pobeđuje.

Dvadeset pet godina nakon nerešenog ubistva Lucija, ako “Priština: Smak sna s predumišljajem” uspeva u nečemu, onda je to ovo: odbija da nam dopusti da zaboravimo ono što je izgubljeno. I možda, samo možda, može da nam pomogne da pronađemo hrabrost da dovršimo ono što je on započeo.

Naslovna fotografija: Agron Demi / K2.0

Ubistvo sna: izgubljena vizija Prištine

Kako jedna predstava razotkriva cenu korupcije i betona

Agron Demi

Ubistvo sna: izgubljena vizija Prištine

Kako jedna predstava razotkriva cenu korupcije i betona

Agron Demi