Pomeranje napred

Uspon urbane Prištine koincidira sa stvaranjem modernog Kosova. Grad je dugo bio privlačan za ne-Prištince. Zaista, Priština je, kao i većina gradova, rasla uglavnom putem imigracije ljudi sa strane, te danas njihovi potomci daleko nadmašuju broj porodica koje su živele u gradu 1945. godine. Međutim, ove migracije su u periodu stare Jugoslavije bile pod kontrolom. Ljudi su se selili iz institucionalnih razloga: kako bi pohađali gimnaziju ili fakultet, zbog novog posla (naročito u ekspanziji administrativnog sektora), ili zbog članova porodice.

Za razliku od današnje situacije, loša ekonomska situacija nije bila uobičajen razlog za preseljenje u grad, ali ne zato što je ekonomska situacija bila sjajna – nezaposlenost na socijalističkom Kosovu nikad nije bila manja od 25 odsto – već zato što su mogućnosti za zapošljavanje koje je grad pružao bile nešto bolje nego bilo gde drugde. Bilo je teško naći mesto za stanovanje, jer su preduzeća držala pod kontrolom pristup stambenim jedinicama. Postojalo je svega nekoliko mogućnosti za privatnu inicijativu. Tokom 1990-ih godina aparthejda, bilo je još manje razloga za preseljenje u grad. Ali se ta dinamika populacije pomerila nakon 1999. godine, transformisanjem privrede Kosova i obećanjima nove države.

Srpske snage su za vreme rata 1999. godine očistile Prištinu od većine albanskog stanovništva, iako je grad bio pošteđen ogromnih fizičkih stradanja. Ekspanzija se nakon rata nastavlja zajedno sa pokušajima da se reguliše urbanistički razvoj. Sada uglavnom pod privatnom kontrolom, problemi sa rastom su se pogoršali zbog slabih posleratnih vlasti koje su dozvolile bandama da skvotuju i uzurpiraju javnu i privatnu imovinu. Poplava stranih državljana je, kao deo misije Ujedinjenih nacija na Kosovu (UNMIK) i drugih međunarodnih organizacija, pristigla na Kosovo, a oni su sa svojim džepovima punih deviza uzdrmali tržište nekretnina.

Poremećaj nakon smrti

Istaknuti arhitekta Rexhep Luci (Redžep Luci), koji je ubijen 2000. godine od strane još uvek nepoznatih napadača, jedna je od žrtvi posleratnog haosa. Luci je uzalud pokušavao da spreči nekontrolisani razvoj Prištine i uvede red u urbanistički razvoj. Neposredno pred ubistvo je organizovao konferenciju „Vizija za Prištinu, 2000-05“, ali se njegova vizija pokazala neuhvatljivom. Njegova smrt je označila kraj jedne ere za grad, nakon čega je usledio period „divljeg“ i masovnog širenja devijacija u gradskom društvenom tkivu.

Do ovih poremećaja dolazi, ne samo zbog novih stranih kosovskih majstora (koji su zvanično vladali) i lokalnih moćnika (koji su neformalno dominirali), već i zbog talasa ljudi koji dolaze iz ruralnih područja. Oni su bežali iz svojih porušenih kuća i uništene lokalne ekonomije. Za razliku od ranije, sada je teška ekonomska situacija motivisala migracije u grad. Čist oportunizam i nada za brzim profitom su mamili druge. Rat je naročito teško pogodio ruralna područja, da bi nakon rata, jeftina, uvezena hrana preplavila lokalno tržište, podrivajući lokalnu poljoprivredu. Činilo se da je nova servisna ekonomija Prištine, uključujući i sektor međunarodnih organizacija, stvorila mogućnosti za zaposlenje, posebno za mlade, iako su poslovi često bili kratkoročni. Priština je jedina među gradovima ponudila ekonomsku nadu. Industrijski kolaps je doveo do propasti drugih urbanih centara na Kosovu. Bivši industrijski motori poput Mitrovice i Đakovice su zapali u veliko siromaštvo.

Priština je do 2008. godine, kada je Kosovo proglasilo nezavisnost, dobila novu sliku, postala je simbol novog bogatstva i političke moći pod pohlepnim kapitalizmom posleratne transformacije. Nosila je političko-ekonomski konsenzus koji kosovski naučnik Agon Hamza (Agon Hamza) naziva „novorođena ideologija“.

Na ivici

Kosovo je danas u opasnosti od „urbanog prvenstva“, stanje u kojem jedan grad sadrži nesrazmeran procenat gradskog stanovništva zemlje i stanovništva uopšte. To je slučaj kod svih zemalja u razvoju, gde je tempo urbane koncentracije doveo do veoma užasnih uslova za siromašne po neformalnim naseljima, kao što su „favele“ u Brazilu, “shantytowns” u Južnoj Africi, i polu-formalna naselja, poput Bathore u Tirani. Snaga društvenih veza u ruralnom Kosovu, kao i podrška koju mnogi dobijaju od rođaka iz inostranstva, nije za sada dovela do takvih značajnih promena, ali to ne može potrajati. Kosovski tradicionalni industrijski sektori nisu obnovljeni, a pravne prepreke onemogućavaju migracije u inostranstvo. Ljudi će stoga nastaviti da traže utočište u Prištini.

Grad je pre svega društvena institucija, a ne puka fizička struktura, tvrdi Mumford. Neuspeh društvenih institucija za razvoj i jačanje veza urbanog udruživanja i samoorganizovanja spada u najozbiljnije probleme savremene Prištine. Segmentirana socijalna struktura u gradu je jasna svakome ko tamo provodi vreme. Takođe je prisutno očekivanje da se svi problemi reše od vrha nadole, te da su „oni“ (političari, razvojni planeri, došljaci, stranci, itd.) krivi za propadanja gradova. „Zajednica“, odnosno „bashkesi“, je reč koja malo znači u gradu, a ima tendenciju da nas priseti na propale pokušaje jugoslovenske države da podstiče učešće građana putem mesnih zajednica, čuvene “bashkesi lokale”. One još uvek postoje, premda u potpuno degradiranoj formi, kao jedinice opštinske uprave i kanali kronizma političkih partija.

Nekontrolisani rast, velike migracije, sve veće siromaštvo, opasnost od intenziviranja urbanog prvenstva, ulični kriminal, loše infrastrukturno upravljanje, neuspeh grada da uveže društveno tkivo – sve to stagnira Prištinu na način na koji se to odvija još od nastanka modernog grada. To je grad po imenu, ali zombi u duhu. On ostaje politički oslabljen, te trajno podložan hirovima političkih i ekonomskih snaga koje su izvan njegove kontrole.

Seciranje Prištine

Ova prestonica je grad po imenu, ali zombi u duhu.

Besnik Pula

Seciranje Prištine

Ova prestonica je grad po imenu, ali zombi u duhu.

Besnik Pula