Nakon što smo završile sa check-inom, otišle smo na sprat, prema delu za bezbednosnu kontrolu. Ta procedura me je činila vrlo nervoznom – imala sam osećaj kao da nosim nešto ilegalno, iako naravno nisam. Kada je taj deo prošao, počela sam da razgovaram sa drugom učesnicom. Shvatila sam da i ona putuje avionom prvi put. Dakle, ni ona ni ja nismo imale pojma šta nas čeka. Nedugo zatim, pridružili su nam se i ostali učesnici i učesnice.

Bilo je rano da tražimo izlaz za ukrcavanje, pa smo ostale u spoljnjem delu aerodroma. Vreme je brzo prošlo, i ubrzo smo morale da budemo spremne za ukrcavanje u avion. Pratila sam šta drugi rade i postupala isto. Ušla sam u avion nadajući se da će moje sedište biti pored prozora. Na sreću, tako je i bilo.

Trenutak poletanja nikada neću zaboraviti. Zvuk aviona dok se točkovi nisu odvojili od piste još uvek mi odzvanja u glavi. Dok se avion uzdizao ka nebu, posmatrala sam levo, desno i ispred sebe, proveravajući da li je sve u redu. Sedište u sredini je bilo prazno, dok je na trećem sedištu sedela žena koja je zaspala čim se smestila. Pomislila sam: “Vau, kako je nekima ovo sve tako jednostavno.”

Dok smo se uzdizali ka oblacima, pogled je postajao sve lepši. Pre samo minut bila sam na zemlji, a sada sam na nebu. Nasmejala sam se. Nastavila sam da uživam u prizoru, dok su mi razne misli prolazile kroz glavu. Kada sam se konačno opustila i shvatila da je sve u redu, osetila sam koliko sam zapravo umorna i odlučila da malo odspavam.

U Briselu

Put do Brisela bio je dug, jer smo leteli s dve pauze. Prva pauza bila je u Minhenu, u Nemačkoj. Ništa nije podsećalo na prethodni aerodrom. Minhenski aerodrom bio je daleko veći od prištinskog, i da bismo pronašli izlaz za ukrcavanje, morali smo preći veliku razdaljinu, koristeći i voz i autobus.

Svuda unaokolo mogli ste videti ljude kako trče s koferima, ostavljajući utisak da im je taj let pitanje života i smrti. Buka je bila svuda oko nas i do izlaza smo stigle potpuno iscrpljene, a tek smo prošle pola puta. Ipak, uprkos svemu, osećala sam se ispunjena energijom i entuzijazmom.

U Brisel smo stigli kasno uveče i taksijem otišli do hotela. Nakon što smo se smestili u sobe, dogovorili smo se sa ostalim učesnicima i učesnicama da odemo na picu. Taj dan završio se s mnogo smeha — potpuno drugačije nego kako je počeo.

Sledećeg jutra krenuli smo ka Evropskom parlamentu. Čim smo stigli, osetila sam posebnu energiju. Parlament je bio prostran, a gde god da sam pogledala, svuda su bili ljudi, gotovo svi u ozbiljnim odelima. U nekim delovima zgrade imala sam utisak da se nalazim u televizijskom studiju — ljudi su davali intervjue, kamere su bile svuda.

Brisel, grad u kojem kiša pada pet minuta, a potom sija sunce narednih deset, nije za ljude poput mene, koji bi voleli da je uvek leto. Ali, iako vreme nije bilo na mojoj strani većinu vremena, to me nije sprečilo da iskoristim priliku i obiđem grad. Stari deo grada bio je fascinantan. Brisel je poznat po čokoladi — na svakom koraku nalazila sam radnje koje su je prodavale. Ukus je bio fantastičan. Ljudi su bili vrlo gostoljubivi i druželjubivi.

Svi ovi detalji učinili su da ovo putovanje zauvek ostane urezano u mom sećanju kao neverovatan doživljaj. Sada, svaki put kada pomislim na Brisel, osećam nostalgiju za njim i za vremenom koje sam tamo provela. Osim toga, ovo iskustvo me je naučilo koliko toga novog mogu da postignem, koliko novih ljudi mogu da upoznam i koliko divnih uspomena tek mogu da stvorim.

Naslovna slika: Atdhe Mulla / K2.0

Od osećaja straha do doživljaja čarolije Brisela

Putovanje koje je počelo stresno, a završilo se divnim uspomenama.

Erlida Mulaku

Od osećaja straha do doživljaja čarolije Brisela

Putovanje koje je počelo stresno, a završilo se divnim uspomenama.

Erlida Mulaku