Neobavezni, fanki zvuk čuje se jače nego ikada ranije. Pomenute noći, isto kao svake druge, polupijani pevači unaokolo izgledali su kao da mole sunce da ne izađe ujutru. Nikoga naizgled nije bilo briga što će im biti potrebno deset budilnika da ih probudi narednog dana kako ne bi ostali bez posla.

Te noći je tu bilo više zabave nego u celom Istanbulu zajedno, kao što kaže izreka. Ako nas budilnik ne probudi ujutru, krivicu ćemo svaliti na čudnovatu sanovnu sekvencu iz pređašnje noći. Da li sam zaista ćaskao sa lepom devojkom iz Švedske koja je nosila majicu sa likom Davida Bowieja, a koja se umalo onesvestila u gužvi dok je čekala u redu za Robov toalet?

Dugi red za korišćenje kupatila naterao me je da sebi postavim pitanje: “Zašto ovaj kafić ima samo jedan toalet?” Posle muzike i piva, svakako da je toalet postao novi prioritet.

Nakon što smo naručili piće, konobar nam je prišao, izbezumljen zbog gomile ljudi koji nisu hteli da ga propuste. Posegao je rukom u levi džep i izvukao novčanik. Toplota u malom, zatvorenom prostoru učinila je da mu sa čela i vrata kaplje znoj. U desnoj ruci držao je crni ajncer sa našim sveže pripremljenim pićima; hodao je brzim koracima iako je pod u blizini šanka bio klizav od prosutih pića iz slomljenih flaša. Bog će ga znati ko će prvi pasti i slomiti vrat na tom mestu.

Jedva dišući, stigao je do našeg stola, otvorio novčanik i rekao: “Jedna cevčica, dva Paulanera, jedno Laško i kisela voda… ukupno osam evra!”

Kako ga ne bismo dodatno razljutili, jer se verovatno sada još više znojio pitajući se ko će i kako da plati, ovaj put smo odlučili da mu ne traćimo vreme. Jedan od nas je platio celu sumu, tako da smo nastavili ćaskanje, dozvolivši konobaru da se vrati da radi posao.

S naše leve strane mogao se čuti glas na turskom jeziku sa prizrenskim akcentom: “Çimën var çakmagi?” (Ima li neko upaljač?) Devojka sa nesređenom kosom preko puta stola, čiji je pogled bio uprt u crveni upaljač koji je držala u neposrednoj blizini svog telefona, iako je isprva oklevala, naposletku je odlučila da se odazove ovom vapaju iz čiste savesti.

Kao da su joj kroz glavu prostrujali svi posebni trenuci koje je provela sa tim upaljačem. Možda je to bio poslednji poklon njenog bivšeg dečka. Melanholija joj je zaledila pogled. U deliću sekunde izgledalo je da ga on, ako bi pozajmila upaljač tom koščatom momku, nikad ne bi vratio. U njenom pogledu se moglo videti da je od njega već napravila prevrtljivca, ukaljanog epitetom “kradljivac upaljača”.

U glavi je osmislila potencijalne scenarije: “Ili će ga izgubiti, ili će ga staviti u džep. Nema treće opcije.” Ispružila je ruku da mu preda upaljač, ali joj je pogled ostao uprt u upaljač. Rekla je grubo: “Bak, kaybetma, çevır biżetten!” (Slušaj, nemoj da ga izgubiš. Vrati ga posle!)

Za šankom, gde su se šankeri uzmuvali kao pčelice da napune čaše koje su se samo gomilale, nalaze se tri betonska stepenika i mala kapija; kada prođete kroz kapijicu, stupate na uzanu stazu koja vodi do bašte — omiljenog mesta svih posetilaca leti i u toplijim mesecima.

Posetioci koji nisu sa Kosova mogli bi se zapitati zašto ovo skučeno dvorište nije popločano kaldrmom, kao što je to slučaj sa Šadrvanom, gradskim centrom u Prizrenu koji nas podseća na neke gradove u jugoistočnoj Italiji.

Dok hodate uzanim putićem, s leve strane možete ugledati poznato dvorište. “Izgradnja bašte isto je kao da pravite celi organizam, jer su sastavni delovi međusobno tesno povezani. Stablo se ne može smatrati izdvojenim od biljaka ili žbunja, isto kao što se ruže ne mogu smatrati izdvojenim od zelene trave koja ih okružuje”, kaže vlasnik kafića Rob, koji o cveću u dvorištu govori kao o vlastitoj deci.

Muzika koja se čuje sa gornjeg sprata takmičila se sa bukom koju stvaraju ljudi za pretrpanim stolovima. Čak ni dranje iz petnih žila ne pomaže. Jedini put kada se atmosfera malo izmenila bilo je kada je jednom od nas umalo pukla bubna opna, a nakon što je triput zaredom morao da ponavlja priču o odmoru provedenom u Amsterdamu.

Smehu i čudnim glasovima u blizini cvetne bašte nije se nazirao kraj. Četiri osobe su uživale u razgovoru, a dve su se jedva suzdržavale da ne briznu u plač od silnog smeha. Razgovor se vodi na turskom. Tačnije, na lokalnom varijetetu turskog — Prizrençe.

– Cürdün mi ema, araydi bana zıplama?! (Jesi ga video ili nisi?! Nemoj da me praviš budalom!)

– Brak be, mabet’tır onlar, ko sen ne der o… eiii! (Mani me se, to je uzaludan posao. Ne slušaj ga!)

Razgovor je bivao sve napetiji.

– Nasıl be mabet, yorgon, sen bileysin, benim jıersi ailem Zvicra’da, em diverdım hağuttan ona, beklema ofis işi ütede! (O čemu ti pričaš, čoveče?! Vrlo dobro znaš da pola moje porodice živi u Švajcarskoj. Otpočetka sam ti pričao da ti tamo ne nude kancelarijski posao.)

– Bilmeym valla, kulansaydi aklini biraz yapardi pare bunda’da. Zaten Allah der „Çalış kulum verim“, üle dil mi? (Da budem iskren, ne znam. Da je malo istrajniji, uporniji, možda malo pametniji, našao bi posao tamo. Bog nam poručuje: ‘Radite posao, jer ja ga dajem. Zar ne?’)

– Amk, hepınız old philosopher! (Neverovatno, svi ste postali filozofi!)

– Kırkaydın. (Ne smaraj me više.)

Nešto kasnije smo čuli žustru raspravu u blizini; bila je u toj meri žestoka da je odjek verovatno dopro do Sinan pašine Džamije. “Iscrpljena sam. Već mesecima čekam vizu. Opet su je odbili. Ovde više nema života. Muka mi je od svega!”

Kletve je izgovarala devojka koja je zaboravila da istrese pepeo iz cigarete i koja je preusmerila tok razgovora za stolom. Prijateljica ju je začuđeno posmatrala dok je ova razjareno uzvikivala, pitajući se da li je ona zaista kriva za ovakav neviđeni apsurd ili da li krivicu treba svaliti na Evropsku uniju, koja nas muči već duže od jedne decenije. Kao da je njena sudbina dobila novu, prodorniju dimenziju te noći — a sve zbog četiri čašice rakije koje je popila i dve paklice cigarete koje je popušila.

Svi su kod Roba

Po ulasku, nepisano pravilo je diktiralo da su u kafiću dozvoljene samo dve stvari: piće i razgovor. Najsrećnije mušterije su one koje rano dođu — ko prvi dođe, njemu najbolji stolovi. Improvizovani drveni stolovi na šljunku stvaraju utisak da se nalazite negde u južnoj Albaniji, pokraj obale, a ne u prizrenskom kafiću.

Crveno-žuta svetla podsećaju na diskać iz osamdesetih godina. Na belom zidu ukrašenom kamenčićima stoji ogroman poster sa natpisom: “ISTINA ĆE NAS POCEPATI.”

Iz daljine su beli zid i stare cigle mogli da se protumače kao slika umetnika po imenu Mark Rothko.

Pokraj hrasta, gde su dve zaljubljene osobe plesale kao u transu, nalaze se zakulisna vrata koja vode do još jednog popularnog mesta, Noje.

U hitnim slučajevima, gosti Destilla mogu da utole glad na dva načina: naručivanjem pice rano ujutru ili hranom u Noji. Noja je kuhinja prožeta pozitivnim vibracijama, unoseći život u ovaj deo grada, tj. služeći ukusna jela i predjela. Dovoljno je to što je u pitanju Destillov komšiluk. Jedina razlika je u tome što Noja više služi hranu nego alkoholna pića. Drugim rečima, oni se međusobno dopunjuju.

Sve je na svom mestu. Svi smo jednaki pred Bogom i Destillom. Klasne podele se stapaju u jednu komunu, čiji je glavni cilj da se opusti i uživa u razgovoru do kasno u noć. Pisci, muzičari, dizajneri, političari i pijanci — svi se tamo okupljaju.

Destill je, u našim glavama, više nalik hramu nego običnom kafiću. Destill uopšte nije uobičajeno mesto. On je kao oni retki lokali u kojima dopisivanje na Instagrama gubi svoju zavisničku moć i na njegovo mesto stupa živi razgovor.

Šta će se desiti do kraja večeri zavisi od toga koliko ćete se napiti.

Destill nije samo mesto koje nudi hladno pivo i muziku za svačiji prefinjeni ukus. Vratanca vode u šarenu prostoriju. Ovde borave neizgovorene reči ljudi koji su rođeni stari, a umiru mladi.

U redu za Robov toalet svašta se može čuti.

Naslovnica: Aulonë Kadriu / K2.0.

‘Svi smo jednaki pred Bogom i Destillom’

Ljubavno pismo prizrenskom kafiću.

Florim Hashani

‘Svi smo jednaki pred Bogom i Destillom’

Ljubavno pismo prizrenskom kafiću.

Florim Hashani