O slobodi i slomljenim krilima

Od svega što su žrtvovali, najveći dar koji su nam ostavili bila je sloboda. Odrastanje u Berlinu omogućilo mi je da se udaljim od tradicionalnih normi i obrazaca potčinjenosti — onih koji se, nažalost, i dalje ponavljaju na Kosovu, u bivšoj Jugoslaviji i mnogim drugim društvima pod autoritarnim vođstvima.
Kao dete sa Kosova, zemlje pogođene ratom, vrlo rano sam naučila do čega su sve ljudi sposobni da dođu u potrazi za moći, po svaku cenu. Iako sam imala sreću da rat doživim iz sigurnosti izgnanstva, njegovi tragovi ostaće zauvek u mojoj priči — kao i u pričama moje porodice i Kosovara širom sveta.
Politička represija obeležila je narod Kosova vekovima. Od Osmanskog carstva, preko jugoslovenske ere i rata na Kosovu 1998–99, pa sve do današnjeg neokolonijalizma zapadnih sila — moja zemlja je trpela strane okupacije mnogo pre mog rođenja.

Bojazan i stalna potreba da se branim bili su duboko ukorenjeni u mom biću. Razumela sam da koreni mojih tikova nisu počeli sa mnom, već su imali veze sa poreklom iz zemlje koja je bila pogođena ratom, represijom i večito radničkom klasom.
Često, sistemi opresije se ponavljaju u strukturi i dinamikama porodice. Političko programiranje utiče na roditeljstvo i detinjstvo dublje nego što bi se to moglo pretpostaviti. U mnogim porodicama sam primetila oca u ulozi diktatora, vladara i “gospodara kuće”, kako kažu Albanci za domaćina — što mi simbolizuje patrijarhat u svom najčišćem obliku.
U međuvremenu, imamo majke, koje često izgledaju ili kao opozicija ili kao saveznice. U nekim porodicama su to majke koje vladaju; sve zavisi od dinamike i hijerarhija moći. Deca su narod, svedoci onoga čemu nas režim uči.
Porodice su odraz zajednica, društava i nacija u kojima su izrasle. Stoga, očigledno je da oni koji potiču iz opresivnih sistema i ratom pogođenih zemalja imaju tendenciju da ponovo stvaraju