“They Are All Gone” – Nepodnošljiva usamljenost onih koji ostaju

Dolaskom Sadikinih “gostiju” – njene dece i unuka – scena se ispunjava neobičnim osećajem utehe i nesigurnosti. Dečji glasovi čuju se isključivo kroz slušalice koje publika dobija, stvarajući nadrealan efekat, zvučne prekide koji pojačavaju osećaj neizvesnosti: da li su ovo stvarna prisustva? Ili se nalazimo unutar opterećene psihe Sadike? Likovi na sceni donose poklone iz prošlosti – dečje igračke, stare školske knjižice, fotografije koje su sačuvane zahvaljujući tehnologiji. Dnevna soba postaje galerija relikvija sećanja, privatni muzej kojim kurira tuga.
Iluzija dostiže vrhunac u gotovo radosnom trenutku obojenom dečjim glasovima koji kao da su tu – a nisu – da bi se pretvorila u potresno otkriće, pažljivo komponovano. Sadika nije majka koja čeka goste; ona je preživela masakr u Srebrenici, ostavljena sama u sumornoj, ponavljajućoj rutini. Ona živi u prostoru između života i smrti, progonjena onim što je preživela. Njena prošlost kruži oko nje bez kraja, pretvarajući je u prostor mučenja iz kojeg nema izlaza.