Bilo je oblačno nedeljno jutro i Vesna je spremala nevolje za svoje koleginice s posla, Korneliju i Aureliju. Sve tri su bile imigrantkinje iz Istočne Evrope, sličnih prošlosti, uporedivih sadašnjosti i obeshrabrujućih budućnosti. U mladosti su bile zaboravne optimistkinje, ali je niz iznurujućih dešavanja uspeo postepeno da ih pretvori u neurotične čistačice toaleta koje ne mogu da priuštiti sebi da razmišljaju o svojoj propasti na pomolu.

Vesna je ustala u šest ujutru, spravila šoljicu kafe i uzela dva gutljaja pre nego što je počela razmišljati o svemu. Tri meseca je proteklo otkako je poslednji put zabavljala goste u svojoj tesnoj garsonjeri. Puna nežnosti, često se prisećala jednog starijeg Jehovinog svedoka koji je hvalio njenu baklavu i molio je da se potčini nezasluženoj dobrobiti Boga.

Vesna je, toga jutra, na jelovnik postavila supu od pečuraka, riblju čorbu i dolmu sa pireom, sa ostacima šljive za dezert. Kako je mlevenim mesom, pirinčom i svakojakim vrstama začina punila neke zelene paprike, Vesna je iskusila prolazni nagoveštaj veselosti koji je nekada osećala nedeljama u vreme praznika u svojoj domovini. Posebno su joj nedostajali obredi i proslave zaštitnika i sveca njene porodice, kuća puna gostiju koji jedu i višesatno šegačenje.

Vesna se, u tom trenutku, setila svog komšije Milivoja i osmehnula se od uha do uha. Milivoje je bio stari momak i neka vrsta lokalnog slavnog pesnika. On je rimovao dok je govorio i ništa mu nije pričinjavalo više zadovoljstva u životu nego da nasmeje ljude. Niko nije mogao da pripoveda kao Milivoje, a Vesna se setila jedne od njegovih omiljenih priča koja ide nekako ovako:

Kragujevac, Srbija, 1941.

Herr Kommandant:

“Doneta je odluka. Okupite streljački vod. Danas ćemo pogubiti razred 8c.”

Ađutant:

“Jawohl, mein Kommandant!”

Herr Kommandant:

“Zbog učestalih sabotaža i napada na našu vojsku, kao opomena i upozorenje ostalima, odlučili smo da pogubimo čitavo odeljenje u ovoj školi. Izvlačili smo papiriće iz stahlhelm-a i razred 8c je izabran. Ostavite svoje knjige i postrojite se na igralištu.”

Nastavnik:

“Budite hrabri, deco moja. Pokažite im da se ne bojite.”

Čitav razred se postrojio na igralištu i vojnicima je zadato naređenje da nanišane.

Nastavnik:

“Deco, pokažimo fašistima da se ne plašimo. Zapevajmo pesmu!”

Učenici su počeli da pevaju, isprva tiho, a onda sve glasnije i glasnije. Njihova pesma je šokirala i uznemirila Herr Kommandanta. On ih je posmatrao, svi su bili ponosni i hrabri, verovatno su pevali neke jugoslovenske partizanske pesme, psujući svog neprijatelja i rugajući mu se. Međutim, posred reda se nalazio jedan učenik koji je trljao svoje rumene obraze i lio reku suza. Herr Kommandant mu je prišao i zakikotao se:

Herr Kommandant:

“Šta se desilo? Kako to da ti nisi hrabar poput ostalih? Pre nekog trenutka sam bio ubeđen da su svi učenici iz razreda 8c imali želju da umru u prisustvu svojih neprijatelja. Zašto ti plačeš?”

Učenik:

“Kako da ne plačem…? Ja sam iz razreda 8b i došao sam u 8c samo da pozajmim kredu za svoj razred.”

***

Dok je mešala riblju čorbu i udasala miris aroma, Vesna se zapitala šta se desilo sa Milivojem i da li se uopšte ženio. Da li je i dalje lutao unaokolo i zasmejavao neke ljude, čineći da se drugi osećaju nelagodno zbog njegovih morbidnih priča?

Čorba je bila skoro pa gotova i došlo je vreme da Vesna popuši prvu cigaretu toga dana. Otkako je cena njenih omiljenih cigareta astronomski porasla, sebi je obećala da neće popušiti više od tri dnevno. Kako je udahnula prvi dim, Vesnin komšija, Kris, s kojim je delila balkon, izašao je iz sobe i tražio joj cigaretu. Kako Kris nikada nije uzeo ništa ni od koga a da nije uzvratio uslugu ili je vratio već narednog dana, Vesni je bilo drago što je mogla da ponudi cigaretu i da pita svog suseda da li mu treba još jedna za kasnije.

Kris je neko vreme pričao o svojoj karijeri taksiste u kompaniji Uber, kako je vozio svakog petka do San Franciska radi posla i kako spava u kolima da bi uštedeo novac. Rekao je Vesni da on, kao američki crnac, mora da radi dvostruko više i da se ponaša duplo bolje od prosečnog belca kako bi ga ljudi smatrali prihvatljivim članom društva. “Ja sam se pomirio s tim”, kaže Kris, “i sebe smatram srećnim i ponosnim što mogu da istrpim sve što mi staje na put.”

Vesna je htela da mu pruži podršku i izrazi svoje razočaranje u takvu grubu nepravdu, ali nije znala kako da to učini na engleskom. Uzdisala je i oklevala, a trenutak da se kaže nešto prigodno je istekao i ispario u vazduhu.

U tišini su pušili svoje cigarete sve dok pikantna aroma Vesnine riblje čorbe nije pronašla svoj put do balkona i dala ovim komšijama novu temu za razgovor.

“Baš dobro miriše”, kaže Kris. “Šta pravite?”

“Pravim riblju čorbu”, kaže Vesna. “Reč je o starom receptu iz Jugoslavije.”

“Lepo”, kaže Kris. “Kako se pravi?”

Uzbuđena što je mogla da priča o oblasti u kojoj je stručna, Vesna je naborala svoju nenamerno seksi pidžamu, duboko udahnula vazduh da bi se sabrala i počela da objašnjava kako se pravi jugoslovenska riblja čorba.

“Da, sardine kuvam u posebnom sosu. Vrlo je dobro, vrlo ukusno. Morate da odete u prodavnicu i kupite male sardine. Tamo kupite sos od paradajza… bolje onaj iz konzerve, manje je kiseo. Kupite list lavorike… ne znam kako se to kaže na engleskom. Trebaju vam pržene sardine, ali ne mnogo. Onda uzmete veliki lonac, stavite sloj sardina, sloj lavorike, sloj sardina, dodate peršun, malo soli, malo bibera, malo luka, malo paprike, malo kima, malo vegete… ne znam kako se kaže na engleskom. Pokrijete sve od paradajz sosa iz konzerve i dodate malo vode. Neka se krčka malo. Vatra mora da bude slaba, ne 9 ili 8, već 2 ili 3, i onda pustite da se satima kuva.”

“Dobro, dobro”, kaže Kris, pomalo nestrpljiv. “Kada znate da je spremno?”

“Spremno je posle nekoliko sati”, kaže Vesna. “Male sardine moraju da budu meke, a sve mora da bude kašasto.”

Kris je bacio pogled na svoj ručni sat i konstatovao da mora da doručkuje i krene na posao. On je zahvalio Vesni za cigaretu i rekao joj da će kupiti paklicu posle radnog vremena.

Vesna se vratila u stan da bi postavila sto i čekala prijatelje. Pokušala je, ali nije mogla da se seti prošlog puta kada je bila toliko srećna i samouverena.

Kako je sve bilo pripremljeno, Vesna je odlučila da podigne noge uvis i gleda televiziju. Gledala je neku komediju i razumela je skoro sve što su glumci govorili. Čak je shvatila neke šale i naglas se smejala nekoliko puta.

***

Kornelija je u 4 sata pozvala i obavestila Vesnu da neće moći da dođe jer mora čuvati unuka. U 4 i trideset, Aurelija je poslala poruku u kojoj je napisala da ima čas proučavanja Biblije koji ne može da propusti te se izvinjava što otkazuje dolazak.

Vesna je sela za sto i pojela nekoliko punih kašika riblje čorbe. “Stavila sam previše bibera”, pomislila je. Spravila je čaj i uz njega pojela ostatke šljiva. Na televiziji su puštali nagradni kviz, ali Vesna nije mogla da razume pravila i nije shvatala zašto su se takmičari kikotali. Prvo je smanjila zvuk, a posle nekog vremena je ugasila televizor. Došlo je vreme za njenu drugu cigaretu, pa je izašla na balkon. Vetar je nastavio da joj gasi šibice i potrošila ih je 5 pre nego što je uspela da upali cigaru.

U jednom trenutku joj se učini da je čula Krisa kako izlazi, ali čim se nagnula preko ograde, videla je da njegova kola nisu parkirana na uobičajenom mestu. “Ostaviću mu čorbu ispred vrata”, Vesna je pomislila. Bacila je cigaru, pojurila unutra i počela da sipa čorbu u neke plastične činije. Ostatke od šljive je prekrila folijom, a dolme je ostavila u loncu. Pažljivo je sve složila u plastičnu kesu, izašla ponovo i ostavila to ispred vrata svog komšije.

Uzbuđenje koje je osetila rano ujutru odjednom se vratilo i učinilo da joj se malo zavrti u glavi. Ostatak večeri je provela sedeći na kauču, gledajući televiziju i pažljivo slušajući korake svog komšije. Povremeno bi zavirila kroz zavese, izlazila da popuši još jednu cigaru, ali Krisa nije bilo moguće pronaći. Vesna je te večeri pokušala, ali nije mogla da zaspi do 3 sata ujutru. Ustala je u sedam sati i hitro izašla, preskočivši svoj jutarnji ritual i kafu, došavši pred vrata svog komšije. Plastična kesa je i dalje bila tamo.

“Verovatno je otišao u San Francisko”, pomislila je Vesna. “Hrana je hladna i verovatno pokvarena dosad.” Popušila je cigaretu, pokupila kesu i ušetala unutra da napravi kafu.

Ilustracija: Milan Djurasovic.

Nesrećan splet okolnosti

Kratka priča.

Milan Djurasovic