Moji vršnjaci i ja bili smo premali da ostvarimo pravo glasa devedesetih godina, pa tako ne vidim otkud to da bi nas neko mogao smatrati odgovornima za zločine Miloševićeve klike. Ne znam kako to zaslužujemo osionu, sveprisutnu diskriminaciju koju nam priređuju kosovske institucije, u šta spadaju sistemsko kršenje prava na jezik, ograničena sloboda kretanja i upitna svakodnevna bezbednost, posebno za povratničke porodice južno od Ibra.

Na sve se ovo dosipa namerno neznanje i nemar kosovskih zvaničnika i službenika u institucijama naspram uslova u kojima lokalni Srbi žive. Moji vršnjaci i ja ne zaslužujemo da nam se sve ovo događa. Isto tako, ništa od toga ne zaslužuje ni moj dvogodišnji sin kada bude odrastao, čim nauči da čita, piše i komunicira sa drugima.

Nikada dosad nisam osećao da me baš niko ne predstavlja, da niko nije moj predstavnik. Nikada do sada. Kako to?

Kao prvo, Beograd izdaje srpske pasoše svojim građanima koji žive na Kosovu, ali su ovi suštinski bezvredni (pasoši, ne građani), jer je za putovanje u inostranstvo sa njima neophodna viza. Međutim, ostatak srpskog građanstva uživa u svim prednostima bezviznog režima u odnosu na EU. Konačno da imamo nešto zajedničko sa drugim građanima Kosova ― suštinski beskorisne pasoše.

Kao drugo, pošto imamo duple opštinske organe ― one koje finansira Srbija i one pod upravom kosovskih vlasti ― koji paralelno funkcionišu na istoj teritoriji, razumno bi bilo očekivati dvostruka ulaganja u putnu infrastrukturu, duple prednosti demokratskog društva i duplo svega onoga što je u pratnji toga. Nažalost, to nije tako, jer dve vlade stalno svaljuju krivicu jedna na drugu, što nas smešta u neprekidni ciklus okrivljavanja u kom se jedva šta uradi kako bi trebalo.

Treće, kao neko ko u Severnoj Mitrovici živi već 30 godina (što je ceo moj dosadašnji vek), očigledno mi je da kosovska vlada nema nameru da integriše ljude koji žive na severu ― njih, suprotno od toga, naizgled isključivo zanima kontrola nad teritorijom koju nastanjujemo. Drugim rečima, nije da su nam nešto posebno naklonjeni (ako mi ne verujete, pogledajte upade specijalaca i uznemiravanje meštana).

Ali šta su oni nama uradili

Da stavimo sve to postrani, neizmerno me nervira kada čujem da neko kaže da je samo jedna strana propatila u sukobima na Kosovu; da čak i da je bilo civilnih žrtava na drugoj strani, to se pravda nekim sumanutim razlozima; kao i da naša strana ama baš nikada nije počinila nikakve zločine.

Zapanjen sam zbog toga što je nekima i dalje teško da priznaju da su žene (i muškarci) silovani, civili ubijani ili nestali, da su kuće paljene do temelja i čitave zajednice isterane sa svojih ognjišta. Meni nije teško da poverujem u bilo šta od toga, jer ne nosim teret onih koji su ta zlodela počinili.

Samo oni treba da iskuse neprospavane noći za ono što su učinili, samo njih treba primorati da plate za ono što su uradili. Zašto ja da nosim istorijski teret za ono što je pripadnik moga naroda učinio kad sam imao sedam godina? To se na mene ne odražava ni najmanje. To je njihova odgovornost, to su njihove noćne more, a ne moje.

Bilo kako bilo, za dva društva koja obitavaju u 21. veku, mi zaista imamo neke dogme koje liče na one iz 12. veka.

U tom smislu, nekoliko puta sam bio u poseti Francuskoj i Nemačkoj. Zaprepastio sam se kad sam saznao da su uspeli da mračnu prošlost ostave iza sebe i nastave da žive normalno, posebno u pograničnim područjima u kojima Nemci tečno govore francuski, a Francuzi koriste besprekoran nemački.

Sa višemilionskim žrtvama u bezbroj ratova, kako su to oni uspeli da prevaziđu prošlost, ali nama to ne polazi odruke? Zašto su u tome toliko bolji od nas?

Na njihovu sreću, oni su razumeli argument o nesnošenju odgovornosti za greške i zločine svojih predaka.

Dvostruki život

U svojoj knjizi “Prosvećeni svet”, kognitivni psiholog i psiholingvista Stiven (Steven) Pinker tvrdi da se ljudska civilizacija ubrzano i suštinski bespovratno razvija u proteklih nekoliko stotina godina. U stvari, on iznosi argumentaciju u prilog tezi da je sada najbolje vreme za život od nastanka čovečanstva i da većina zemalja polako ali sigurno izlazi iz jame siromaštva, političke izolacije i ljudske zaglupljenosti.

Moram da se zapitam: Odnosi li se ovo na sever Kosova? Nešto nisam uveren. Premda još imamo dvostruke institucije (opštinske, poreske i druge) koje finansiraju Beograd i Priština, to ne znači nužno da imamo i dvostruki red i zakon. Iako ne plaćamo račune za struju i vodu, kao ni porez na imovinu, sve to nas košta na sledeći način: slab napon zimi, restrikcije u vodosnabdevanju leti i nekontrolisana gradnja.

Od zjapećeg izostanka političke odgovornosti, preko neučinkovitosti pravosudnih institucija, do ogromne rupe koju nazivamo zdravstvo i prosveta, mi ― narod ― ispaštamo zbog svega toga. Mi trpimo posledice, a trpeće ih i naša deca ukoliko se nešto hitno ne preduzme.

“Dosta buncaš, Stefane”, možda ste opravdano pomislili. Ali ipak moram da postavim pitanje koje se samo nameće: Ako živimo u susedstvu najprosperitetnije i najrazvijenije grupe nacija, to jest EU ― i ceo svet je predodređen da radikalno napreduje u predstojećim decenijama, kako to tvrdi Stiven Pinker ― da li je onda bitno šta će nam pisati na ličnim kartama? Jer, u tome je poenta, zar ne? Čiji grb, čije registarske tablice i lična dokumenta ćemo mi, severnjaci, da koristimo. Nije stvar u našem blagostanju ili životnom standardu, već u simbolima i sistemima.

Napredne civilizacije zvane Kosovo i Srbija: do detalja

Kada pogledamo sveukupni svemir, prepirka oko severa umnogome se čini beznačajnom.

Stefan Veljkovic

Napredne civilizacije zvane Kosovo i Srbija: do detalja

Kada pogledamo sveukupni svemir, prepirka oko severa umnogome se čini beznačajnom.

Stefan Veljkovic